''Dalje''?

Htela sam da stavim neku lepu sličicu koja oslikava novembar, sa lišćem ili raznoraznim orasima, ali naleteh na ovo prilikom pretrage i dopalo mi se. Poslužiće.

Već nekoliko dana me drma nekakva jesenja groznica, ne fizički, pu, pu, da se ne ureknem, nego me more čudne misli i pitanja koja se roje, da l' zato što su noći duže, ili zato što je napolju zahladnelo, pa manje izlazim nego letos, pa rekoh u sebi, red je da se bacim na virtualni papir. Nemojte me zamišljati kako ležim na ekranu, to je, za sada, samo Megi pokušavala.

Znam da bi trebalo poraditi na DIY sekciji (napisala sam čak i post, ali počeh da razmišljam o ovome ), a i onoj nesrećnoj Beauty, za koju nisam ni sigurna umem li da je savladam ili makar započnem, jer toliko ljudi to radi bolje, a ja bih samo kritikovala i eventualno hvalila neke toliko klasične proizvode, da bi to bila živa dosada. Kantarion ulje, maslinovo, bademovo, nivea krema... hm. Skrećem s teme.

Pardoniram, sva sam smetena i dekoncentrisana, um mi luta i pravim previše digresija već u trećem pasusu teksta, a samo sam htela da napišem par redaka o nekim zapažanjima na temu ljudske prirode.

Dakle, misli i pitanja, najpre o tome zašto ljudi vole da pretpostavljaju, iako ne znaju drugu osobu, niti su upoznati sa činjenicama i detaljima teme o kojoj vole da kažu svoje mišljenje ili da daju savet, a da ta druga osoba savet nije ni zatražila.

Zašto poznanik, koji ne zna maltene ništa o meni, misli da svoje dane provodim sedeći u zamračenoj sobi i plačući dan i noć? Čak i da je tako, zašto misli da ima pravo da me kritikuje zbog toga?

Zašto ljudi smatraju da imaju pravo da kritikuju proces nečijeg tugovanja? Koliko traje, šta je prekratko, šta je predugo, treba li nositi crninu, treba li držati sve u sebi ili kukati na sav glas, svakome ko se nađe pri ruci? Da li se pravim jaka ili sam zaista jaka? Jesam li emotivno frigidna, kada sam se drznula da nedugo nakon sahrane, izađem na kafu s drugaricom? Je li to što imam loše dane nakon godinu i po neprirodno i treba da se manem ćorava posla i jednostavno ''nastavim dalje''?

Šta uopšte znači ''nastaviti dalje''?  (upozoravam, ponoviću ovu sintagmu toliko puta, da će početi da vas iritira) 

Naivna ja, imala sam utisak da je to što i dalje dišem i ustajem svakog jutra iz kreveta, umesto da se samo okrenem na drugu stranu i potisnem čitav svet, kakvo-takvo ''dalje''. To što se družim sa prijateljima, idem na koncerte, kafu, putujem, idem na letovanja i zimovanja, upoznajem nove ljude, šalim se i smejem (sećam se dana kada sam mislila da je nemoguće da se to ponovo desi) nije ''dalje''? Treba li da pošto-poto nađem novog muža da bi se reklo, eto, nije dozvolila da je tragedija pokosi? Vrede li ljudi samo ako su u paru? Zar sam i Njega tako našla, na silu, jer nisam želela da budem sama? Ne bih rekla. 

Ne verujem da išta može da se dogodi na silu. Actioni contrariam semper et æqualem esse reactionem, kako Njutn reče, u svom trećem zakonu. Ok, ovo nije situacija na koju mogu da primenim prostu formulu i tako rešim problem, ali neke stvari treba pustiti da se dese, ma koliko mi sami bili ''krojači svoje sudbine''. Prvo, u sudbinu ne verujem baš, a još manje u ono ''kakve su ti misli, takav ti je život'' - nazovite me bukvalistom, jer ponekad to jesam, ali da je to tako, ja bih živela u zemlji sladoleda s leptirićima od čokolade i svi bi bili srećni i skakutavi. Takav je i Muž. Bio. Bio. Hoću li se ikada navići? Verovatno ni to nije normalno, da se pitaju neki sa strane.

Da se vratim na temu - veoma sam svesna da se ljudima ne može ugoditi, isto koliko i da većina ima dobre namere kada želi da me posavetuje ili mi kaže svoje mišljenje, ali bih zaista volela da shvate da stvari nisu uvek crno-bele, da se ponešto i ne preboli, a ako se prošlost pominje, to ne znači da stagniram ili da ne želim da ''nastavim dalje'' (stvarno mi nije jasno šta to podrazumeva, ma koliko mućkala glavom), već da poštujem život koji sam živela toliko godina sa njim, život koji me je promenio na toliko načina, vreme za koje sam napredovala, odrasla, sazrela, naučila mnogo toga. 

Ne smatram da je loše to što pominjem Muža često. To nije pokazatelj namere da živim u prošlosti ili se zadovoljim time da sam jednom imala njega i sada želim da vegetiram dok ne dođe vreme da mu se pridružim. Čak ni ja nisam toliko goth. 

Iz sveg srca verujem (zapravo, znam) da je on želeo da budem srećna i isto tako verujem da bi želeo da opet dobijem šansu za to, ali to ne znači da moram da ga zaboravim ili da ga ne pominjem, kao dokaz da sam prokleto ''nastavila dalje'', a naročito ne znači da treba da se zaljubim ili zasnujem porodicu. Da se razumemo, ne odbijam tu mogućnost, čak je priželjkujem i bila bih potpuni idiot da se svesno učaurim u ulozi asocijalne mačkarke, ali je potrebno vreme. Nekome manje, nekome više.

Meni treba više od godinu dana i žao mi je ako se to kosi sa nečijim očekivanjima i planovima. Isto tako mi je žao ako nekoga smara to što mislim da je M. bio duhovit i nadasve kul lik, pa volim da ga pominjem u anegdotama... na kraju krajeva, bio je prisutan prilikom većine lepih događaja u mom životu i ne mogu jednostavno da ga odstranim iz tih priča... ne mogu i neću. A kome smeta, pa, izvolite, onamo su vrata. Čak i da ''nastavim dalje'', moja prošlost ide u paketu sa mnom, take it or leave it, ne stidim se ni loših ni dobrih stvari.