04/11/2014

''Dalje''?

Htela sam da stavim neku lepu sličicu koja oslikava novembar, sa lišćem ili raznoraznim orasima, ali naleteh na ovo prilikom pretrage i dopalo mi se. Poslužiće.


Već nekoliko dana me drma nekakva jesenja groznica, ne fizički, pu, pu, da se ne ureknem, nego me more čudne misli i pitanja koja se roje, da l' zato što su noći duže, ili zato što je napolju zahladnelo, pa manje izlazim nego letos, pa rekoh u sebi, red je da se bacim na virtualni papir. Nemojte me zamišljati kako ležim na ekranu, to je, za sada, samo Megi pokušavala.

Znam da bi trebalo poraditi na DIY sekciji (napisala sam čak i post, ali počeh da razmišljam o ovome ), a i onoj nesrećnoj Beauty, za koju nisam ni sigurna umem li da je savladam ili makar započnem, jer toliko ljudi to radi bolje, a ja bih samo kritikovala i eventualno hvalila neke toliko klasične proizvode, da bi to bila živa dosada. Kantarion ulje, maslinovo, bademovo, nivea krema... hm. Skrećem s teme.

Pardoniram, sva sam smetena i dekoncentrisana, um mi luta i pravim previše digresija već u trećem pasusu teksta, a samo sam htela da napišem par redaka o nekim zapažanjima na temu ljudske prirode.

Dakle, misli i pitanja, najpre o tome zašto ljudi vole da pretpostavljaju, iako ne znaju drugu osobu, niti su upoznati sa činjenicama i detaljima teme o kojoj vole da kažu svoje mišljenje ili da daju savet, a da ta druga osoba savet nije ni zatražila.

Zašto poznanik, koji ne zna maltene ništa o meni, misli da svoje dane provodim sedeći u zamračenoj sobi i plačući dan i noć? Čak i da je tako, zašto misli da ima pravo da me kritikuje zbog toga?

Zašto ljudi smatraju da imaju pravo da kritikuju proces nečijeg tugovanja? Koliko traje, šta je prekratko, šta je predugo, treba li nositi crninu, treba li držati sve u sebi ili kukati na sav glas, svakome ko se nađe pri ruci? Da li se pravim jaka ili sam zaista jaka? Jesam li emotivno frigidna, kada sam se drznula da nedugo nakon sahrane, izađem na kafu s drugaricom? Je li to što imam loše dane nakon godinu i po neprirodno i treba da se manem ćorava posla i jednostavno ''nastavim dalje''?


Šta uopšte znači ''nastaviti dalje''? 
(upozoravam, ponoviću ovu sintagmu toliko puta, da će početi da vas iritira) 



Naivna ja, imala sam utisak da je to što i dalje dišem i ustajem svakog jutra iz kreveta, umesto da se samo okrenem na drugu stranu i potisnem čitav svet, kakvo-takvo ''dalje''. To što se družim sa prijateljima, idem na koncerte, kafu, putujem, idem na letovanja i zimovanja, upoznajem nove ljude, šalim se i smejem (sećam se dana kada sam mislila da je nemoguće da se to ponovo desi) nije ''dalje''? Treba li da pošto-poto nađem novog muža da bi se reklo, eto, nije dozvolila da je tragedija pokosi? Vrede li ljudi samo ako su u paru? Zar sam i Njega tako našla, na silu, jer nisam želela da budem sama? Ne bih rekla. 

Ne verujem da išta može da se dogodi na silu. Actioni contrariam semper et æqualem esse reactionem, kako Njutn reče, u svom trećem zakonu. Ok, ovo nije situacija na koju mogu da primenim prostu formulu i tako rešim problem, ali neke stvari treba pustiti da se dese, ma koliko mi sami bili ''krojači svoje sudbine''. Prvo, u sudbinu ne verujem baš, a još manje u ono ''kakve su ti misli, takav ti je život'' - nazovite me bukvalistom, jer ponekad to jesam, ali da je to tako, ja bih živela u zemlji sladoleda s leptirićima od čokolade i svi bi bili srećni i skakutavi. Takav je i Muž. Bio. Bio. Hoću li se ikada navići? Verovatno ni to nije normalno, da se pitaju neki sa strane.

Da se vratim na temu - veoma sam svesna da se ljudima ne može ugoditi, isto koliko i da većina ima dobre namere kada želi da me posavetuje ili mi kaže svoje mišljenje, ali bih zaista volela da shvate da stvari nisu uvek crno-bele, da se ponešto i ne preboli, a ako se prošlost pominje, to ne znači da stagniram ili da ne želim da ''nastavim dalje'' (stvarno mi nije jasno šta to podrazumeva, ma koliko mućkala glavom), već da poštujem život koji sam živela toliko godina sa njim, život koji me je promenio na toliko načina, vreme za koje sam napredovala, odrasla, sazrela, naučila mnogo toga. 

Ne smatram da je loše to što pominjem Muža često. To nije pokazatelj namere da živim u prošlosti ili se zadovoljim time da sam jednom imala njega i sada želim da vegetiram dok ne dođe vreme da mu se pridružim. Čak ni ja nisam toliko goth

Iz sveg srca verujem (zapravo, znam) da je on želeo da budem srećna i isto tako verujem da bi želeo da opet dobijem šansu za to, ali to ne znači da moram da ga zaboravim ili da ga ne pominjem, kao dokaz da sam prokleto ''nastavila dalje'', a naročito ne znači da treba da se zaljubim ili zasnujem porodicu. Da se razumemo, ne odbijam tu mogućnost, čak je priželjkujem i bila bih potpuni idiot da se svesno učaurim u ulozi asocijalne mačkarke, ali je potrebno vreme. Nekome manje, nekome više.

Meni treba više od godinu dana i žao mi je ako se to kosi sa nečijim očekivanjima i planovima. Isto tako mi je žao ako nekoga smara to što mislim da je M. bio duhovit i nadasve kul lik, pa volim da ga pominjem u anegdotama... na kraju krajeva, bio je prisutan prilikom većine lepih događaja u mom životu i ne mogu jednostavno da ga odstranim iz tih priča... ne mogu i neću. A kome smeta, pa, izvolite, onamo su vrata. Čak i da ''nastavim dalje'', moja prošlost ide u paketu sa mnom, take it or leave it, ne stidim se ni loših ni dobrih stvari.





post signature

5 comments:

  1. Mrrrzim netrazene savete,vrednosne procene i u tudje ime donete zakljucke i postavljene norme i granice.
    Ne poznajem te vise od onoga sto si omogucila kroz svoj(e) blog(ove) a tu sam te dozivela vrlo blisko sebi. Od tada vrlo licno dozivljavam i prozjvlja am tvoje postjve. Iako cesto ne znam sta bih komentarisala naprosto imam zelju za ljudskim kontaktom-da te zagrlim i prenesem makar mrvu neke moje dobre energije. Nije da si trazila al sta cu. I znam da svako ima svoh put u svemu pa i u tugovanju j svako ga mora proci sam i na svoj nacin. Bodrim te da tvoji putevi imaju koji osmeh vise nego suzu....i to je dobra harmonija :)

    ReplyDelete
  2. Ljudima se ne moze udovoljiti. Da nadjes nekog, onda bi rekli da je prerano ili "ma ko zna da li je ona njega uopste volela", ako to ne uradis "onda nisi jaka, luda... preterujes, nije smak sveta..." A zasto je tako? Zato sto to pricaju ljudi koji to nisu doziveli, ljudi koji zele da budu pametni u svakoj situaciji. Te dobre namere,od njih mi je muka i iskreno vise nemam opravdanja za to. Moj dragi je imao obicaj da kaze: Imao je "dobru" nameru, samo je hteo da obije kuću I ukrade par stvari, a onda je naleteo gazda, u momentu kada se on nalazio u kući, I pucao je u njega, ubio je čoveka, ali nije imao tu nameru....Koga briga koja ti je namera bila?" To je uvek pokušavao da mi objasni, da ne mogu uvek da branim ljude koji su imali dobru nameru, a zivu su me pojeli. I sada, posle godinu I 4 meseca, komentarisu,i sto je najgore, kod mene je bar tako, misle da je proslo, pa I vreme je, sta sada... Kada se ucitim, pitaju me sta ti je, sto si tuzna, sta se desilo, a ja svaki put kazem: Osim sto je umrla najbitnija osoba u mom zivotu, moj muz, moj prijatelj, moj roditelj, moje sve... nista...
    Tugovanje... hm, svako po sebi... Malarija, divan post, zaista, kao I sve sto ti napises....
    Makica8... :-)

    ReplyDelete
  3. Ja sam još kao klinka umela da padnem u bedak razmišljajući o tome šta mi je neko rekao. Onda mi je jednom palo na pamet da taj neko negde kod svoje kuće klopa tortu i gleda serije, dok ja razlažem u tami rečeno na sastavne elemente. Od tada se, osim ako nije reč o nekome koga zaista cenim i volim, zaista ne opterećujem tuđim mišljenjem. Zapravo, o stvarima koje ih se lično ne dotiču, ljudi ni ne razmišljaju, već tek onako ćeretaju:)... Nikad se još nisam pokajala kada sam postupila onako kako mi kaže onaj glas iz same dubine mog bića, dok me povodljivost vodila lako na pogrešan put.. Raspričah se sad pošteno, pa da završim time da smatram da je naša osnovna dužnost da budemo srećni koliko god je to moguće (naravno, da uz to ne budemo ni sebični skotovi):)...Srdačno te pozdravljam:)

    ReplyDelete
  4. Nisam odavno bila ovde, ali mi se sviđaju promene koje su uvela! Od sada ću biti redovna! :) Pozdrav

    ReplyDelete
  5. Ne znam ko te naljutio ali nadam se da je ona/on procitala ovaj blog. Definitivno se treba minimalno obazirati na druge ljude, a pogotovo nebitne, e sad lakse reci nego uraditi ja sam prva koju pogadjaju komentari. Isto tako meni recimo to "pominjanje" tesko ide, a mislim da je zdravo i normalno, tvom ozdravljenju definitivno doprinosi. p.s. fotka s pocetka je super, pozdrav od novembarskog deteta ;)

    ReplyDelete