Бакине ђинђуве II

Дуго очекивани и давно (од априла, проверила сам!) обећани пост је стигао! Навали народе! 

Прочитавши први део ''ђинђува'', схватам да ме не хвата само пролећни, већ и јесењи умор, што би значило да поново бауљам по стану четвороношке, зато што је напољу бљак, зато што је тмурно и зато што, ако устанем, морам да се обучем и одем по хлеб и млеко, а то захтева труд и рад, а то захтева енергију, коју немам. И патике. Након месеци и месеци проведених у јапанкама, (популарно звани) кромпирићи на ногама се буне при помисли на скученост затворене обуће.

С обзиром на то да је време никакво, морала сам да нађем начин да се забавим код куће, па што да не спојим лепо и корисно и направим мало реда. Другим речима, крајње је време да средим онај накит из претходног поста на ту тему и остало о чему сам обећала да ћу писати, па све тутнула у картонску кутију и игнорисала је до пре неки дан. ''Али, било је вруће и спарно и била сам заузета!'', брани се део мене, али, будимо реални, имам климу, била сам заузета колико и Меги док дрема, па је једини изговор који би прошао на детектору лажи - лењост, моја стара бољка.

Нисам направила ни оно сокоћало на које бих качила накит, мада то јесте био посао који је муж обећао да ће обавити, али бушилица и дашчице & летвице и даље чаме у неком мрачном ћошку. 

Оно што јесам направила је кафа, а затим села на под и чврсто решила да средим ђинђуве, мада су у овом случају, то више џиџа-биџе, и то подоста њих. Зашто на под? Зато што сам скоро донела ''неколицину'' књига из своје девојачке собе (ха, како то звучи, старински, к'о проминцле), па је све живо било затрпано књигама, а ред је да и њих распоредим.

Неколицина књижица

Наравно, чим сам почела да их преврћем, почеле су да навиру успомене, јер неке наслове нисам видела десетинама година - Влак у снијегу, Ризница песама за децу (она жута, Змајева), Полетарац, Бајке у слици (сећате ли се њих?)...

Када сам била мала, терала сам маму да ми чита једну те исту бајку током три или четири године, па се чак и данас, када јој поменем Риђобрадог, најежи када се присети.
Међу књигама сам наишла и на нешто што сам чувала као највеће благо, миришљаво, бледуњаво злато:

Албум пун миришљавих папирића! Јеа!

Не знам ни зашто су миришљави папирићи били толико популарни, али се сећам да смо их сакупљали као да нам живот од њих зависи. И ето, још их имам. Можда ће за 50-ак година вредети много и бити хит на аукцији у Содбију, а ја ћу задовољно трљати руке и све спискати на неко сениорско крстарење Карибима. A girl can dream.

Но, да се вратим на тему, иначе ћу почети да вам цитирам омиљене делове ''Вука и седам козлића''. Већ сам поменула да је моја бака волела накит, и шопинг уопште, судећи по садржају њеног ормара. Има толико тога интересантног, али не знам како већину тога да прикажем... можда ми је потребна кројачка лутка. Да, то би помогло. Бака је имала довољно одеће за омањи бутик. Нажалост, била је скоро 30 цм нижа од мене, тако да од свега тога могу да носим накит, мараме и шешире. Не жалим се. Ипак, морам да се замислим - колико марама је потребно једној жени? Бака их је имала довољно да сваки дан у месецу носи по једну и још недељу-две преко тога. Носила их је око врата, не на глави, да се разумемо, а било је неколико и оних које бисмо данас звали пин-ап банданама. 

Нисам могла да их усликам све посебно, не зато што ме је мрзело, заиста, него зато што је мој помоћник све време јуришао по соби и проклизавао по марамама, растурајући их при сваком маневру и разносећи их свуда по кући, углавном зато што се за неку закачи ноктом, па онда отрчи, са марамом која се вијори, а ја за марамом. Трчим, не вијорим се.. Да не буде забуне, све се догађало док је муж био на послу, па није он у питању, већ Меги.

Меги, блажена међу марамама.

Алтернатива би била да се затворим у собу, али би онда гђица седела испред врата и тужно мјаукала минутима, сатима, колико год је потребно, док ја не попустим или полудим. Понекад мислим да сними свој глас на неки касетофон, остави га да мјауче уместо ње, а она оде да одрема неку партију. Зато реших да сачувам своје нерве (и уши) и сликам само оне најинтересантније. Наишла сам и на једну мистериозну појаву. 10-ак марама са логом Олимпијаде '88. у Сеулу, све исте, све ''мејд ин Кореја'', прилично сам сигурна да се бака није такмичила у некој дисциплини, па ће то, откуд оне ту, највероватније и остати мистерија. Неколико њих је носило ознаке Шанел, не знам да ли су шанел-шанел, али на етикетама пише 100% свила, па кога је брига, док су лепе на додир.

Шанелчићем ћу те, шанелчићем ћеш ме.

Међу стварима је била и ташница, мислим да је модне блогерке зову ''клач'', а ја се кроз маглу сећам назива писмо-торбица, па, ваљда је то то, још неке минђуше, сатови и много, више, превише расутих перлица, које треба сортирати и нанизати у старо стање огрлица и наруквица. 

Сат на зглобу, сат на прсту...

Све је сортирано, попаковано у кутије и чека да домаћица заради много пара и касније све изложи у ормару какав има Кери Бредшо, само што ће код мене, уместо ципела, у ормару стајати накит, марамчићи и старке у разним бојама.

Имам утисак да сам заборавила нешто, а мислим да је у питању још једна кутија са накитом, али у овом тренутку не знам ни која је ни како изгледа, јер сам се начисто погубила од силних слика, кутија и кутијица и приспавало ми се. То ћу и искористити као изговор да завршим писање данашњег уноса и увучем се у кревет, јер ми се смрзао нос и прсти, а муж, испружен дијагонално на кревету чини да пожелим да га мрднем и отмем му лаптоп, да и мени буде лепо, а то ћу и да урадим.

До следећег, краћег и са мање слика, поста, поздравља вас новосмрзнута домаћица.

Варљиво лето '12.

Зашто варљиво, када је дуго и топло - зато што сам се ја преварила у свом надању да ћу лето провести брчкајући се, ронећи и дружећи се са жабицама, рибицама и, хеј, нећу да дискриминишем - змијицама.

Гос'н муж није имао слободног времена од посла да одемо негде на дуже, па нам се обома лето свело на врели асфалт. Базен је безвезе, за мене, наџак-домаћицу, која не воли гужву и већ годинама успешно избегава вашаре, бувљаке, пијачне дане и општенародна весеља; језеро предалеко. 

О мору за сада могу само да маштам. Баш сам данас на гуглу гледала слике албанске и румунске обале. Имам тај трип да нађем лепо месташце на коме нема гужве, да проводим дан за даном читајући књиге, у сенци сламнатог шешира, у некој увалици где нема никога. Никооога. Осим мужа, он је шофер. 

Кад смо већ код читања књига, откад у свом поседу имам телефон са ''андроид'' оперативним системом, навадила сам се на читање електронских књига као мољац на мој омиљени џемпер. Прогутала сам 15-ак књига претходног месеца, лешкарећи у климатизованој соби, што даље од летње даноноћне жеге.

Када кажем у свом поседу, мислим на то да је током дана то званично мужевљев телефон, али ноћу се дружи са мном. Мој телефон служи само као будилник и евентуално као средство за комуникацију, под условом да није затрпан јастуцима, покривачима или чак можда пао иза кревета. Понекад се тек након 2-3 дана сетим да и ја имам мобилни и да заправо немам појма када сам га последњи пут видела. А леп је, чак је и розе, лепо звони, има тач-скрин и све што је потребно, али има ту несрећу да је мени запао у руке и сада углавном чучи негде, запостављен. 

Није да сам антисоцијална, али имам утисак да ме мобилни телефон спутава, да сви очекују да сам на извол'те, а ја сам инаџија и нећу да сам на извол'те. Ма, кога ја заваравам, потпуно сам антисоцијална. Имам мали круг пријатеља и не волим да излазим у град. Кривим компјутер. Имам га од детињства, само смо с годинама постајали блискији. Муж каже да бих свиснула када бих морала да се одвојим од компјутера/интернета на 10-ак дана, али ја искрено не верујем у то. Мораћу да му предложим опкладу... нека ме пошаље на неко егзотично место, Кариби, Хаваји, не бирам, а ја нећу пипнути ништа што се укључује у струју, осим, можда, фена. Не морам чак ни то. Знам да ће прочитати ово, хајде, чик! 

***

Потпуно сам свесна да више од месец дана нисам ни словце овде написала, али ћу бити храбра и нећу подмићивати своје читаоце симпатичним овековеченим догодовштинама моје (све дебље) мачке, само ћу рећи истину - 

Схватила сам да не могу да пишем када сам нерасположена. Имам утисак да би се одразило на моје писање, а не желим да ово буде такав блог. Ово је место где су веселе, шарене и блесаве успомене записане у блогосферски тефтер, и желим да тако и остане. Јесам ходала као да имам кишни облачић изнад главе, због неких ствари које се дешавају, а не би требало да се дешавају (логично), због тога што ми ништа у претходном периоду није ишло од руке, али, све је то живот. Важно је да се домаћица и домаћин воле(ду), а све остало ће доћи на своје место. Је л' тако? Тако је! Позитивне мисли, енергија, вибрације. Носим се мишљу да почнем да се бавим јогом... или пилатесом. Набавила сам неки ди-ви-ди на ту тему, па ћу писати овде колико сам модрица зарадила падајући с оне гумене лопте. Све у свему, звучи као да ће бити права авантура. 

Пре тога ћу ипак добити прилику да оквасим своја ''пераја'' у води веће површине од моје каде. Сутра муж и ја идемо код његових, а тамо има језера... спојићу лепо и корисно и сад ми преостаје само да наговорим мужа да ме одведе на купање одмах чим стигнемо, јер на путу ка његовој кући пролазимо поред једног језера... 20 минута ће за почетак бити довољно, а онда једном увече, па ујутро, па када кренемо назад кући.

Јесам ли већ помињала да се сваки наш дан на плажи завршава тако што он, у формацији са мамама које су са децом дошле на купање, стоји на обали и виче: ''Хајде, брзо напоље!, на шта ја обавезно одговарам (углас са клинцима): ''А само још пет минута!''. Док ја изађем, комарци већ увелико чекају прве жртве.

О, да планирам да га малтретирам и сутра, да акумулирам тај дивни осећај, пошто сумњам да ћу имати још прилика за пливање ове сезоне. Осим ако нас не изненади индијанско лето. Ох, сада ми je у глави та песма.

Joe Dassin - L'été indien

И тако, уместо варљивог лета, добили сте варљиви пост - причу ни о чему и свачему. Следећи пут ће бити боље, чак сам и батерије фотоапарата напунила, јер ће бити сличица (јеееј!). Следи давно обећани други део Бакиних џиџа-биџа. Или су ђинђуве биле у питању? Важно да је једно од та два.

Хвала Вам на стрпљењу и бодрењу (терању да пишем), понекад ми је потребан добар шут у позадину да бих урадила нешто корисно. Свечано објављујем да је домаћица спремна за нове радне победе, а до следеће (скоре) прилике, мах-мах!

Оправдано спречена домаћица

... бар у претходна два дана, за оне претходне немам оправдање. Срамим се, као и обично, али, лето је, интернет је досадан, а напољу је сунце, има сладоледа и 'ладног пића, деца се играју на улици (сваки пут када изађем напоље, ризикујем да ме покоси неко дерле на ролерима, али то је већ друга прича).

Елем, испуњавајући своје дужности домаћице, перући судове након спремљеног ручка, успела сам да се прописно исечем неким невероватно оштрим ножем (што је иронично, јер, кад год ми стварно затреба really, really оштар нож, нигде га нема), тако да ми је кажипрст леве руке онеспособљен, јер, ем је посекотина дубока, ем је на самом врху, па не могу да куцам. Авај. Гледам то с ведрије стране - имам шарене фластере са лавом, видром, куцом, пингвином итд, баш ме увесељава кад год ми поглед падне на рањени прст. Откако сам открила те дечје, не пада ми на памет да се враћам на оне ружне, једнобојне, који никада нису у правој боји коже. Када се већ види, нека се види на километар!

У међувремену, док куцање престане да буде болно, ћу радити на припремама давно обећаног поста Бакине ђинђуве II, још једне ствари у низу оних које касним да испуним. Bad, bad домаћица.

Ако ништа друго, бар сам средила фиоку са рачунима, наравно, не без левог сметала које је на пола посла решило да прилегне и одрема партију, а мене ко шиша. Ето, имам и слику као доказ, надам се да може да послужи као мито или искупљење за моје хронично неписање. Хм? До следећег поста,

ваша рањена, (скоро) деветопрста новопечена домаћица

Новопрепечена домаћица

Све ћу ве спржим!

Ја сам пролећно дете, што не мора аутоматски да значи да ми је то омиљено годишње доба, али јесте тако. Није ни вруће ни хладно, могу да носим старке и да не бринем о томе да ли ми се лак на ноктима слаже са било којим делом одеће (деси се да вришти, што због нијансе, што због неслагања са било чим осим са неком радиоактивном честицом, Винча style), могу да носим дуге панталоне, да други не виде колико сам умодричена јер не умем да проценим удаљеност моје ноге од изненађујуће тврдог сточића изненађујуће оштрих ивица, могу да носим своју дугачку тиркизно-плаву јакницу, коју обожавам и која сакрива остатке божићне гозбе која са мном остаје много дуже од зимских празника... могу да дишем и да се не осетим као у сауни, могу да пустим косу, а да се не осетим као радник на високој пећи. Могу да одем до продавнице, а да се не осетим као Носферату када осети зраке сунца на својој деликатној, вампирској кожи...

Хссс!

могу овако до сутра, али почињем себе да подсећам на тв шоп, када набрајају шта све можете да урадите са њиховим производом и на којим га свим местима можете користити (на камповању, у аутомобилу, на послу, док косите траву, медитирате, али станите, то није све! Уколико позовете одмах, на поклон ћете добити и потпуно бескорисни предмет који ће вам скупљати прашину у ормару! Како човек да одоли?). 

Оно што хоћу да кажем је да је ненормално вруће и сунце ме не воли, пече ме к'о пиле у рерни. Јесте, бела сам к'о сир, ал' не могу ни да сиђем испред зграде да купим Форнети, а да ме не пецне. Зато ми се у јутарњи ритуал убацила и крема за сунчање, фактор 50, па да видимо кога ће сад да пржи, мхм. Ревносно се умивам, перем зубе и мажем кремом, сва видљива и сунцу доступна места. Онда уживам у осећају топљења креме на кожи док идем у дневну набавку намирница, мисију плаћања рачуна на сто места у граду, јер нема веће уживанције ићи на један крај града у топлификацију, други да платиш струју, трећи воду, а пошта је успела да се угњезди тамо негде, на североистоку, малтене на Тибету (тако та раздаљина изгледа на + 40). Бар да је на Тибету, тамо никада није овако вруће.

Пре неки дан сам ишла до поште и успела да изгубим јапанку успут, решила је да откаже послушност и распала се неповратно. То сам сазнала тако што сам се најнормалније сагла да проверим може ли се спасти, поцепавши панталоне на туру. Сва срећа па сам обукла дужу тунику и избегла даље брукање. Лаганим корацима у стилу хер Флика сам обавила шта сам имала и одшепала до куће по други пар, тријумфално бацивши издајице у канту за ђубре. Ионако су ми фарбале табане у црно.

Али, чекајте, то није све (Морам да се навикнем да мењам канал када почиње продаја преко тв)! Претходну ноћ је падала нека кишица, до јутра се све осушило, али сам ја, идући по храну за своју вољену мачку, пролазила поред једине баре у граду, чак не може да се назове ни баром, пре је барица, али је неки злотвор успео да протутњи у свом глупавом спортском аутомобилу и испрска ме. Јеј. Хлађење. Сутра мало, вода је била млака.

Зато сам чврсто решила да излазим само ноћу. Сачуваћу тен боје алабастера и мање људи ће имати прилику да гледа како се бламирам из дана у дан. И хладније је! И модрице се не виде у мраку. Win-win ситуација! Још када би поште, банке и остала места са шалтерима радила ноћу или када би се компјутеризовали.. ех, ех, Европо, два'ес' први вече, где си? 

Чин други, сцена прва. Кување. Лети. Две речи од којих ми се, када их употребим у истој реченици диже коса на глави. Што се мене тиче, живела бих на муслију, салатама и сладоледу, али муж је карнивор и сматра да сваки дан мора да једе. Не знам шта је то са мушкарцима данас. Хех. Сад озбиљно, он се с посла враћа око 15ч, по оној врућини и то пешке, откако нам се ауто покварио, а њему истекла дозвола истог дана. Тренутно је све у статусу кво, због врућинчине и чињенице да плата стиже тек после петнаестог. Зато он, сирома', на путу до куће дехидрира и успе да изгуби цирка 2 кг, па га не кривим (много) што би повремено ''нешто кашиком''. Ипак, чак и када укључим климу, поред шпорета је неподношљиво. Имам утисак да ми се праг толеранције суновратио откад имамо климу, просто не знам шта сам радила до пре годину-две, али се водим саветом краљице Викторије - затворим очи и мислим на септембар (или октобар, како је кренуло, тек тада ће захладнети).

У овој врелини, патим и за плажом, пливањем и гњурањем, али муж неће добити одмор овог лета, па ми не преостаје ништа него да напуним каду, пустим звуке таласа на јутубу, направим неки коктел и пустим машти на вољу. Бар нећу да изгорим. То мирење са судбином у односу на очекивања која сам имала за ово лето ме је подсетило на ово:

Једино што на другој слици фали је моја верна мачка која непогрешиво зна када ми је највише врућина, па дође да ме додатно угреје елегантно сместивши своју подгојену позадину на мене - и ни макац. И шта ћу, жао ми је да је мрднем. Греје лаптоп, греје она. Презнојавање је беше добро за целулит?

Но добро, јесте врело као у сауни, клима ми јесте убила оригано на тераси (тренутно на опоравку у кухињи, за сад у критичном стању), али је време бар душу дало за ленствовање. ред дремке, ред мувања по кухињи, ред одмарања, ред панике јер долазе ненајављени (добро, најављени, али за пола сата) гости, муњевито сређивање стана, уз хектолитре проливеног зноја, брзином Брзог Гонзалеса, а након тога срећа што не морам прстом да мрднем, када је о сређивању реч, наредних дана. Тако ових дана судове перем тако што их налијем топлом водом са додатком детерџента, убедим себе да би требало тако да стоје неко време, а онда одем да гледам серију. Једини проблем је - нема довољно серија. Двапут недељно се обрадујем нечему, а остатак недеље проведем хранећи своју радозналост најбизарнијим информацијама са интернета, па завршим гледајући слике мачака. То ми се редовно дешава, увек су маце у питању. 

***

У току писања сам устала да донесем воду из фрижидера и заборавила о чему сам још хтела да пишем. Бојим се да 5% плаве косе које имам однедавно (крајеви су ми плави, решила сам да експериментишем са омбре техником) узима маха, заборављам ствари, тешко сабирам и множим, а почињем да гледам више романтичних комедија. До сада сам мислила да је то мит, али ко зна. Обавештаваћу вас о даљим утисцима. Сада одох да се борим за своју страну кревета, муж спава стилом морске звезде, а спавање у пози тетрис облика (попуњавање слободних површина кревета) чини да и након буђења останем у том положају, па сматрам да је вредно борити се за сваки центиметар. Пожелите ми срећу.

П.С. Како ви преживљавате ове тропске врућине?

Комшилук, илити welcome to da hood.

Идеју за данашњу тему сам елегантно ''позајмила'' од MyPerfectLounge, мада просто не могу да верујем да ми раније није пало на памет да пишем о својим комшијама. Инспирација ми није јача страна ових дана, да л' ми је ум прокувао, или га је одувао 'ладан ваздух захваљујући клими и вентилатору, не знам, али ми је у глави, као и у стану данас, промаја.  

Стан у коме живим је припадао мојој баки, а ја сам ту провела више времена него код сопствене куће - бака је са мном гледала авантуре Фредија Кругера, уз наручену пицу и лименку пива, чак ми је дала и да се повремено ''огребем'' за неки гутљај и штрикала ми је џемпере са мотивима који само детету од 6-7 година могу да падну на памет. Моја најбоља другарица је живела три спрата изнад, бакине пријатељице из зграде су ми доносиле слаткише. Јесам ли поменула помфрит за доручак, пре школе? Ко би могао да одоли, није ни чудо што сам стално била ту.

С временом, ствари су се мењале. Баке више нема, као ни њених пријатељица. Другарица је емигрирала у Аустрију, а у празне станове су се уселили неки нови људи.

Данас више нема урамљеног кућног реда у ходнику зграде, као некад, мада мислим да би се он игнорисао чак и да још увек постоји. У стан на другом спрату су се уселиле рвачице у чоколади. Кладим се да многи нису знали да тај спорт уопште постоји. Сваког викенда сам их виђала како вуку монтажни базен, пре и после наступа. Питам се на какве свечаности су их звали, али зарада очигледно није била довољна, јер су ускоро почеле да вежбају певање и музицирање, у стилу Гранд звездица. Пробе су углавном биле од 22 часа, нарочито средом и четвртком, што није било страшно, док нису набавиле озвучење.

Наспрам њих, дечко који свира трубу је право освежење - он бар никада није показивао амбиције да иде на Гучу или поподне Лее Киш, а такође је заслужан што сам се у неколико наврата осетила као богаташица из једне од америчких сапуница, пошто је свирао тему из ''Династије'' док сам ја лешкарила у кади пуној пене. О, да. Само зажмурим и уместо каде од метар и по замислим ђакузи, милина једна. 

Ту негде живи и један бишон, Дино, који је чупав и пресладак, али стално пишки у ћоше поред мојих врата, а власници се уопште не обазиру, а и што би, нису њихова врата у питању. Претпостављам да Дино намирише моју звер, па постане територијалан, али ми буди невероватну жељу да урадим cut/paste на њихов отирач. 

У стану изнад мог живе људи који су најактивнији после поноћи, никада их нисам видела, и након неколико година искуства стеченог гледањем True Blood-a, почињем да сумњам да су вампири. У сваком случају су бољи од звезде прошлог серијала VIP Великог Брата, који је са породицом живео у том стану пре њих, константно ударајући у цеви радијатора играчкама и разноразним алаткама, по цео дан, а ако није чангрљао, онда је трупкао и ваљао тешке објекте по стану, неуморно, као некакав огроман, прерасли хрчак. 

Осим стана који се с леве стране граничи са нашим, где поподне мирише као да кувају мачке, (срце ми заигра од радости када видим да ме Меги, жива и здрава, чека у предсобљу када дођем кући), најбоље чувам за крај.

Комшиница која живи у стану до нас, са десне стране, је убеђена да је Анастасија Романов и уопште јој не смета детаљчић што је она тек напунила шездесет година. Не знам како се то њено убеђење одражава на релативно одговоран посао којим се бави, а кажу да је стручњак у својој професији, али је живот поред члана краљевске породице и њене чиваве из пакла све осим досадан. Damn. Сад схватам да је ово последње заправо тужно, и не мислим притом на чиваву из пакла. Мршаво, искежено створење, које буквално пени од беса што својим сићушним корацима не може да стигне просечног човека и добије своју дневну дозу крви, али је до'ватила панталоне онима који се нису надали и били довољно брзи да утекну. Иронично, зове се Милица. 

Сад ће испасти да не волим псе, јер им свима налазим мане. Јок. Постоји много симпатично куче на трећем спрату, маторо к'о библија и ходником иде брзином пужа, али увек волим да га сретнем, јер је ем лепо васпитан, ем је сладак, скоро потпуно сед, али са враголасто повијеним устима на горе и чупавим обрвама, као код правог старца. Сад схватам да не знам како се зове. У праву је био Маркс када је говорио о отуђености појединаца. Мада, овакве комшије (већину) не желим да виђам ни на фејсбуку.

Мој сан је кућа на селу, са вееееликим имањем, где ћу моћи да правим доручак на трави, док кравице, овчице, козице и евентуално неки мага скакућу око мене и моје савршене корпе за пикник, где ће комшије имати довољно простора и сопствену авлију, па им клима неће цурити на моју терасу, нити ће ми кроз прозоре упадати струготина, када неко одозго реши да подмлади своје прозоре.  Неће бити ни играонице на тераси тржног центра на који прозори спаваће собе гледају, ни клинаца који урлају испред, пуштају језиву, ј-е-з-и-в-у музику (ону у којој индивидуа сумњивих вокалних квалитета користи превише самогласникаАаАаа на крају сваке речи) с мобилних телефона и повремено се потуку, ваљајући се по прашини, у ћошку где ти исти сваког викенда, да простите, пишке када се враћају кући цврцнути из неког од околних кафића. 

Види, Жика са четвртог спрата је купио нови ауто, а овамо му је одрпан отирач пред вратима, ц, ц.

Све су то чари живота у строгом центру града, када једна страна зграде гледа на пешачку зону, фонтане и излоге продавница, а мени се заломила друга страна, која гледа на двориште, задња врата пекаре и једног ресторана кога је кроз шаке пропустио кувар са телевизије, она домаћа верзија Гордона Ремзија, учећи их како да кувају, привуку муштерије и чисте кухињу, како им се не би излегли гуштери и змије (то је мени мама говорила да ће се догодити, ако не одржавам ред у својој соби, па ако ме је лагала и ја лажем вас). Пекари обожавају да слушају народњаке у 4 ујутро, а кувари седе на гајбицама испред врата и ћућоре, што наводи на закључак да и даље немају много посетилаца.

Заборавих на мачке! Имамо читаву фамилију одмах до играонице, јер тржни центар није завршен, локали на првом спрату зврје празни, осим фамозне играонице, па су мачке искористиле прилику да се доселе у велики град, као бучни Италијани који су доводили по 20 чланова фамилије у Њујорк. Можда су и мафијаши, ко зна, чујем да се туку ноћу, а да ли утерују дугове или је крвна освета у питању, не знам. Газда, тј. кум је свакако један црно-бели мачор (да ли је случајност што носи црно-бели смокинг? I think not!), који је уједно и најгласнији, толико, да ми се неколико пута догодило да устанем у току ноћи, сва буновна и пустим воду из славине у купатилу, јер сам убеђена да Меги мјауче, јер је жедна; онда се вратим у кревет и затекнем Меги испружену и допола умотану у мој покривач, хрче ли хрче. Сва срећа, она за сада не показује тенденције да ''уђе у банду'', нити је њихови разговори занимају, очигледно је мачећи комшилук дотиче мање него мене мој, двоножни. Док мачке фркћу, реже и дозивају се, она пет пара не даје, само се повремено сита изразговара са неком птицом на тераси. Мекеће, несвесна да тај звук дворишне мачке користе када желе да улове птичицу за вечеру. Она је користи само да би мени било смешно, сумњам да би била храбра када би се нека од тих птица приближила. Ни папагају не сме да приђе.

Колико год бучно деловало, ја сам огуглала на то, па ништа не примећујем (осим ако су у питању ти новокомпоновани народњаци, мрзим народњаке), спавам као беба поред отвореног прозора, али муж пролази кроз пакао. Момак из малог места, навикао на цвркут ноћних птица, повремени зов петла из комшилука и шуштање лишћа, још увек се мучи када дође време за спавање, јер, чак и када нема људи напољу, чују се клима-уређаји оближњих продавница. Спава с јастуком на глави, а када чврсто заспи, ја га отмем, јер мени никад доста тзв. ''грлиша'', морам да имам јастуче које ћу да грлим, једно да ставим руку на њега када лежим на страни, и једно ''шетајуће'', које углавном заврши на поду, али је свеједно, сушта потреба, за мене, принцезу на зрну грашка.

Да се разумемо, ја волим свој крај и живот у центру, увек се нешто дешава - свирка у рок кафеу тик испод прозора, не морам чак ни да се спремим за излазак, само отворим пивце и уживам, улични продавци балона који их пумпају баш ту, испред, тако да могу да узмем неки, само ако испружим руку, маце, вране, свраке и врапци с којима Птица воли да ћаска рано ујутру, али ми, опет, не би сметало да све то заменим за горепоменуту сеоску идилу. Зашто, питате се? Недостаје ми могућност да ујутро устанем и прошетам босе табане по влажној трави, да поподне седим у башти, пре него што сви комарци на свету дођу да се госте на мени, да заливам цвеће и сунчам се без горњег дела. Могла бих и веш да прострем, па да се с мужем јурим кроз снежно беле чаршаве, у слоумоушну, разуме се, као на филму. Ех. Свашта бисмо могли на селу, али смо за сада, осуђени на ужурбани живот у оковима бетона. Али, једног дана, ко зна, можда нам је ваљање у сену записано у звездама, картама, талогу од кафе, пасуљу... поента је да нам се можда смеши - у блиској будућности, никада се не зна.