31/08/2012

Варљиво лето '12.





Зашто варљиво, када је дуго и топло - зато што сам се ја преварила у свом надању да ћу лето провести брчкајући се, ронећи и дружећи се са жабицама, рибицама и, хеј, нећу да дискриминишем - змијицама.

Гос'н муж није имао слободног времена од посла да одемо негде на дуже, па нам се обома лето свело на врели асфалт. Базен је безвезе, за мене, наџак-домаћицу, која не воли гужву и већ годинама успешно избегава вашаре, бувљаке, пијачне дане и општенародна весеља; језеро предалеко. 



О мору за сада могу само да маштам. Баш сам данас на гуглу гледала слике албанске и румунске обале. Имам тај трип да нађем лепо месташце на коме нема гужве, да проводим дан за даном читајући књиге, у сенци сламнатог шешира, у некој увалици где нема никога. Никооога. Осим мужа, он је шофер. 



Кад смо већ код читања књига, откад у свом поседу имам телефон са ''андроид'' оперативним системом, навадила сам се на читање електронских књига као мољац на мој омиљени џемпер. Прогутала сам 15-ак књига претходног месеца, лешкарећи у климатизованој соби, што даље од летње даноноћне жеге.
Када кажем у свом поседу, мислим на то да је током дана то званично мужевљев телефон, али ноћу се дружи са мном. Мој телефон служи само као будилник и евентуално као средство за комуникацију, под условом да није затрпан јастуцима, покривачима или чак можда пао иза кревета. Понекад се тек након 2-3 дана сетим да и ја имам мобилни и да заправо немам појма када сам га последњи пут видела. А леп је, чак је и розе, лепо звони, има тач-скрин и све што је потребно, али има ту несрећу да је мени запао у руке и сада углавном чучи негде, запостављен. 

Није да сам антисоцијална, али имам утисак да ме мобилни телефон спутава, да сви очекују да сам на извол'те, а ја сам инаџија и нећу да сам на извол'те. Ма, кога ја заваравам, потпуно сам антисоцијална. Имам мали круг пријатеља и не волим да излазим у град. Кривим компјутер. Имам га од детињства, само смо с годинама постајали блискији. Муж каже да бих свиснула када бих морала да се одвојим од компјутера/интернета на 10-ак дана, али ја искрено не верујем у то. Мораћу да му предложим опкладу... нека ме пошаље на неко егзотично место, Кариби, Хаваји, не бирам, а ја нећу пипнути ништа што се укључује у струју, осим, можда, фена. Не морам чак ни то. Знам да ће прочитати ово, хајде, чик! 

***

Потпуно сам свесна да више од месец дана нисам ни словце овде написала, али ћу бити храбра и нећу подмићивати своје читаоце симпатичним овековеченим догодовштинама моје (све дебље) мачке, само ћу рећи истину - 

Схватила сам да не могу да пишем када сам нерасположена. Имам утисак да би се одразило на моје писање, а не желим да ово буде такав блог. Ово је место где су веселе, шарене и блесаве успомене записане у блогосферски тефтер, и желим да тако и остане. Јесам ходала као да имам кишни облачић изнад главе, због неких ствари које се дешавају, а не би требало да се дешавају (логично), због тога што ми ништа у претходном периоду није ишло од руке, али, све је то живот. Важно је да се домаћица и домаћин воле(ду), а све остало ће доћи на своје место. Је л' тако? Тако је! Позитивне мисли, енергија, вибрације. Носим се мишљу да почнем да се бавим јогом... или пилатесом. Набавила сам неки ди-ви-ди на ту тему, па ћу писати овде колико сам модрица зарадила падајући с оне гумене лопте. Све у свему, звучи као да ће бити права авантура. 

Пре тога ћу ипак добити прилику да оквасим своја ''пераја'' у води веће површине од моје каде. Сутра муж и ја идемо код његових, а тамо има језера... спојићу лепо и корисно и сад ми преостаје само да наговорим мужа да ме одведе на купање одмах чим стигнемо, јер на путу ка његовој кући пролазимо поред једног језера... 20 минута ће за почетак бити довољно, а онда једном увече, па ујутро, па када кренемо назад кући.



Јесам ли већ помињала да се сваки наш дан на плажи завршава тако што он, у формацији са мамама које су са децом дошле на купање, стоји на обали и виче: ''Хајде, брзо напоље!, на шта ја обавезно одговарам (углас са клинцима): ''А само још пет минута!''. Док ја изађем, комарци већ увелико чекају прве жртве.

О, да планирам да га малтретирам и сутра, да акумулирам тај дивни осећај, пошто сумњам да ћу имати још прилика за пливање ове сезоне. Осим ако нас не изненади индијанско лето. Ох, сада ми je у глави та песма.

Joe Dassin - L'été indien


И тако, уместо варљивог лета, добили сте варљиви пост - причу ни о чему и свачему. Следећи пут ће бити боље, чак сам и батерије фотоапарата напунила, јер ће бити сличица (јеееј!). Следи давно обећани други део Бакиних џиџа-биџа. Или су ђинђуве биле у питању? Важно да је једно од та два.

Хвала Вам на стрпљењу и бодрењу (терању да пишем), понекад ми је потребан добар шут у позадину да бих урадила нешто корисно. Свечано објављујем да је домаћица спремна за нове радне победе, а до следеће (скоре) прилике, мах-мах!

4 comments:

  1. Nije post uopste varljiv..bas je cakan :)) a i pronasla sam se u prvom delu skroz. I shofer se slaze.. :))
    Ovogodisnja rodjendanska zelja bice mi da leto potraje bar do kraja septembra pa mozda i bucnem dupe (ili bar papke) u neku vodu..

    ReplyDelete
  2. Konačno novi post :-D Ja sam od maja bila na moru, ali džaba kad sam 6 dana nedeljno morala na posao. Smatram da ove godine nisam ni bila na letovanju. Lepo se provedi i brčni bar malo.

    ReplyDelete