Prođe april

... i ne vraćaj se dok se ne unormališ.

April k'o april, kiša, zeleniš i početak sezone alergija, a nekada je za mene imao potpuno drukčije značenje, moj omiljeni mesec u godini.

Za ovih 30-ak dana sam postala strašan hejter. Da se ispravim, nisam postala hejter, nego sam pustila da ta strana mene izbije na površinu i hejtovala sve živo, internet persone, naročito vlogerke (ljude, generalno, kad malo bolje razmislim), vreme, vesti...

Opet sam napravila pauzu od pisanja, ostavši potpuno zatečena nekim događajima koje sam preturila preko glave, a taman sam pomislila kako, za mrvicu, lakše dišem...

Izgubila sam psa koga sam imala 14 godina i mog vernog papagaja, Pticu, koji je bio česta inspiracija za moje pisanije, i ovde i na starom blogu ('izgubila' zvuči kao da sam ih zaturila, hejt i za taj izraz!). Za A. sam znala da nam nije ostalo mnogo vremena, patio je od artritisa i sličnih staračkih boljki. Živeo je mnogo duže nego ijedan drugi primerak te rase koji znam, ali sam imala priliku da se oprostim od njega i to mi je mnogo značilo, iako ne mogu da se naviknem na činjenicu da me više neće dočekivati na kapiji kada dođem kući. Dvorište je isuviše prazno sad, nakon decenije i po njegovog mahanja repom i srećnog izraza lica, s jezikom 'na stranu'. Zajedno smo odrasli, dobila sam ga kada sam bila tinejdžerka. Zajedno smo šetali, spavali, radovali se. Moj petogodišnji bratanac je situaciju mudro sročio u jednu rečenicu: ''A. je kod teče, oni se sada igraju zajedno.'' Sviđa mi se ta filozofija i prija mi da tako razmišljam. Pijući kafu sa drugaricom K. jednog od ovih popodneva, pričale smo o ovim nemilim događajima i dečjoj filozofiji, pomenuvši da je sada i Ptica kod njega. K. je rekla da je Muž zauzet čovek, sa svim tim životinjama i nasmejala me, prvi put tih dana.

Gubitak Ptice me je potresao više, jer je došao neočekivano, glupim trenutkom nepažnje. Iako sam iskusila mnogo veći, čovek ne može da se navikne na takve stvari. Ptica je slomio kljun i, usled nedostatka finansija i čudotvoraca veterinara, morala sam da donesem tešku, pretešku odluku da ga uspavam. Držala sam ga u rukama, sve je trajalo samo nekoliko sekundi, ali te otkucaje srca, koji postaju sve slabiji, ću pamtiti zauvek. Deset godina sam živela sa Pticom, gledala ga kako odrasta, uz njega doživela ljubavne brodolome i istinsku sreću. Bio mi je velika pomoć prethodne godine, svako jutro me je budio tapkanjem nožica po kavezu u iščekivanju da ga pustim, da bi doleteo kod mene i pevao mi temu iz ''Porodice Adams'' na sav glas ili zahtevao da ga ljubim u kljun glasnim ''cmok-cmok'' zvukom. Čitavo popodne je umeo da sedi na mom laptopu i pravi mi društvo, a po stanu me je pratio kao pas, gde ja, tu i on. Tuširali smo se zajedno, nije hteo da mi se mrdne s glave, pa sam uvek imala muziku dok se kupam. Umeo je i da kaže ponešto - od prostog ''ćiju-ćiju'', preko ''Ptičice'' i ''Dođi, Ptico'', do najnovijeg ''Whatcha doing?'', koje je pokupio sa youtube-a, od nekog američkog papagaja. Iako je voleo da peva, bio je potpuni antitalenat i ispuštao je svaku drugu notu. Mnogo mi nedostaje. Svako jutro se budim i na prstima hodam do kupatila da ga ne bih probudila, a onda se setim da nije tu. Još uvek mi se svakodnevno dešava da mi se učini da ga čujem kako ćućori nešto kako je umeo, ili priča s vrapcima. Ko bi rekao da jedna mala ptica može tako da mi se uvuče pod kožu, a ranije sam mislila da su mali papagaji glupavi ljubimci i da ne služe ničemu. Eto vredne životne lekcije, od jednog malog, pernatog drekavca.

 Ptican, na popodnevnom suncu.

I na kraju, kao i prošle godine, nakon svih tih s*anja (pardoniram na izrazu, ali nemam adekvatniji), šatro treba da se radujem svom rođendanu. Well, la di da. Za mene je rođendan samo dan koji treba da preguram, a da ne ubijem nekog, dan kada moram da žmurim na nepromišljene sitnice koje mi ljudi požele, na pitanja poput: ''Je l' praviš veliku žurku?'' ili ''A, danas slaviš, je l' se divno provodiš?''. Divno, indeed. Sve je sjajno i bajno, provodim se k'o nikad. Ne znam da li ljudi misle da me je prošlo, jer se desilo pre godinu dana, pa je sad sve okej, bilo pa prošlo ili šta? Ponekad poželim da na majici odštampam natpis tog tipa, da ovo nema rok trajanja i da ću i sutra biti udovica. Vreme ne leči sve rane. Imam boljih i gorih dana, al' dobrih ne. Ono što sam izgubila me prati svakog sata i svakog minuta, želja da ga pozovem ili mu ispričam nešto što se desilo ne jenjava samo zato što ga nisam videla neko vreme. I opet, znam da ljudi nisu zlonamerni, ali u aprilskom hejterskom raspoloženju... pa, umelo je da žulja.

Tu je i torta, al' u mraku, samo za moje oči.

I eto, završi se mesec, napunih 31. Muž je sada od mene stariji samo četiri godine i to je pomisao koja mi je potpuno nadrealna,  2019. godine ću biti starija od njega. Ovih dana uploadujem nase snimke na youtube kanal, da bih ih imala na jednom mestu i pregledam ih, svaki put se iznova oduševljavajući koliko je bio duhovit, blesav i pozitivan. Hvatam nežne poglede i našu ljubav, koja se na snimcima vidi i ne mogu da verujem da je prošlo više od godinu dana kako ga jednostavno nema.

Nakon tog odvratnog 22. marta, kao da je sve počelo iznova. Raspoloženje mi se znatno pokvarilo i kao da sve proživljavam iznova, svaki značajniji datum, sve boli. U pokušaju da stvari malo preokrenem, rešila sam da odradim stodnevni projekat zabeležavanja stvari koje me čine srećnom u toku dana, 100 Happy Days. Pravila su veoma prosta, svakog dana, jedna fotografija, na nekoj od platformi poput fejsbuka ili instragrama. Ja sam izabrala instagram i trenutno mi služi isključivo za to, a moram da priznam i da pomaže, mada je još uvek rano, prošlo je tek nekoliko dana... instagram nije loša zanimacija, a pomaže i to što mi Džejmi Oliver svakog dana ulepša koji minut svojim divnim sličicama. I Megi, ona je uvek uz mene, pusti mi krv na svakih par dana, valja se, ali se ne odvaja od mene. Sada me ima samo za sebe i ja sam postala prava, pravcata cat lady. Sledeći korak je - heklanje. Šalim se. Za sad. Ali, imajući u vidu da je heklanje postalo potpuno badass disciplina, samo je pitanje vremena kada ću da pokleknem. 

Epic.

Tajni život kaktusa

Ne mogu za sebe da kažem da sam najpristupačnija osoba na svetu; suzdržana sam i stidljiva, ne pričam mnogo prilikom prvog upoznavanja i ostavljam utisak rezervisanosti (to kažu kad im je glupo da priznaju da delujem kao uobražena krava). Genetika me je zavrnula kada je reč o vreloj balkanskoj krvi, što i nije tako čudno, jer sam nastala odovud i odonud, od predaka sa severa i juga Evrope, kao genetski pačvork. Pomijica, kako je muž imao običaj da kaže. Nije ni on bio bolji, sa bar 4-5 naroda u svom porodičnom stablu, od domaćih, do Engleza, mada na njega taj ''hladni'' mentalitet ni najmanje nije ostavio traga, te je on najsrdačnije i najdruželjubivije biće koje sam ikada upoznala. Pravo je čudo da smo se upoznali i zavoleli, a možda i nije, ako verujete u onu staru, da se suprotnosti privlače.

Nisam ja tako bodljikava, ovaj kaktus na slici možda me najbolje opisuje. Delujem bockavo i preteće, a ispod sam zapravo meka, možda i previše. Ipak, to znaju samo oni koji su se ohrabrili da priđu i rizikovali poneki ubod.

Zato što sam takva, ne umem da izrazim svoja osećanja, ne umem da se radujem glasno, ne umem tako ni da patim. Valjda zbog toga ljudi misle da sam strašno jaka, da me boli manje nego druge ili da neke stvari mnogo bolje podnosim nego prosečan, toplokrvni homo sapiens. Nisam natprosečna, osim možda po visini, broju cipela i svemu što uz mojih 180 i kusur centimetara ide, što navodi na zaključak da sam ista kao i svi, obična žena, sa bubicama i manama, vrlinama i običnim, najobičnijim, lomljenim, pa lepljenim srcem.

Ove dane, koji me dele od 365 dana od kada je on otišao (smešno, zar ne, kao da je otišao do prodavnice, ali nemam adekvatnu reč, nije nestao, nije se ni izgubio, a ona na ''u'' mi se ne sviđa) podnosim... pa, loše.

Eto, rekla sam. Dobro svakako nije, to je logično i posve razumljivo, ali ne znam jesam li ikada to zapravo priznala, osim zaista, zaista bliskim osobama, a možda ni njima. Ljudi su nastavili sa svojim životima, imaju svoje poslove, klince, muževe, momke, devojke. Svet nije prestao da se okreće samo zato što muž jutrom više ne trupka po našem stanu koracima stegosaurusa, ili zato što sam ja poželela da se zavučem pod tepih i nestanem, kao neka zalutala buba. Prošla je nova godina, proleće je ponovo stiglo, sunce svakoga jutra izađe i uveče zađe. Takve supermoći ne posedujem, a i nisam sebično govedo, da svima upropastim doživljaj, samo zato što se ja ne zabavljam. Baš zato je i teško reći nekome, jer, realno, prilično je heavy. Svi imaju svoje probleme, a oni blesavo srećni, ušuškani u neku iskrivljenu realnost (lucky bastards!)... kako da im sednem zavrat pričom kako sam jutros bila ubeđena da sam osetila njegovu toplu ruku pored sebe u krevetu, onda shvatila da je to punjač za laptop, pa provela jutro kapajući (kapljući? Whatever!) suze u šolju Earl Grey-a, dok sam rešavala kviz ''Koja si Diznijeva princeza''. Kako pitati nekoga za savet šta je najbolje uraditi sa njegovim stvarima, koje stoje netaknute skoro godinu dana, uredno složene u njegovom ormaru, jer ja nemam petlju da ga otvorim i odlučim sama. Kako nekome opisati da je ceo ovaj proces tugovanja kao mentalna bolest, manijakalno depresivno stanje, gde se čas cerekaš mračnoj fori na internetu, a onda padaš u očaj jer izlazi nova Lego igrica, a muž neće moći da je igra dan i noć i terati me da čekam red za kompjuter na kome su mi bitni fajlovi, jer mora da završi nivo. Sat vremena kasnije u kafiću sa prijateljicama ćaskaš o svemu i svačemu, smeješ se i prividno si sasvim normalan, pa dok po povratku kući zveckaš ključevima i pevušiš pesmicu koja ti se slučajno našla u glavi, strefi te saznanje da te iza vrata ne čeka niko osim mačke i papagaja. Nema jedne patike u predsoblju, a druge u dnevnoj sobi, pojačanog tv-a i mirisa kafe, musave šoljice ostavljene na stolu sa jednim gutljajem viška, zveckanja i lupanja u kuhinji u potrazi za nečim slatkim, dugih koraka do mene i glasnih poljubaca i zagrljaja jer sam možda kupila neku čokoladicu dok sam bila napolju, a i jer sam nedostajala.

Koliko je stvari u jednom danu koje me rastuže jer fale, toliko je stvari u tom istom danu koje me nasmeju kada ih se setim, a imaju veze sa njim; to su tako male stvari, na koje uglavnom i ne obraćamo pažnju dok je sve sjajno i bajno. Idemo kroz život blaženo nesvesni događaja koji nam mogu izvući tepih pod nogama i divno je što je tako, to su čiste, neuprljane uspomene nekog davno odsanjanog života, kada je sve bilo lepo, kada sam i ja bila drukčija. Pomalo je kao da gledam film, skoro da ne mogu da verujem da sam to ja i da je to on, da smo to mi i da smo zaista postojali. Da je pre samo godinu dana moglo biti tako divno. Eto koliko dugo je loše, da jedva mogu da poverujem da je nekada bilo dobro.

Zbog takvih hiljadu misli i hiljadu uspomena i hiljadu briga ne pričam ljudima kako mi je, većina ionako pita po defaultu, očekujući potvrdan odgovor, pokajali bi se kada bih rekla iskreno. Da li bi to uopšte donelo nešto dobro? Njih bi podsetilo na mogućnost da se u sekundi svet obrne naglavačke i koliko je njihov balon sreće nestabilan i može pući svakog trenutka. Niko ne želi da razmišlja o tome. Ne želim ni ja. Bedak je nekome biti podsetnik na to. Udovice u Indiji se smatraju baksuznim, donosiocima nesreće, pretpostavljam baš zbog ovoga što sam pomenula. Džaba objašnjavati i uveravati nekoga da nije zarazno, taj osećaj se uvlači u sve pukotine misli, strašna, prestrašna pomisao, o smrti.

I kako ne razviti poneku bodlju posle svega, čak iako ste prethodno bili meki kao perjani jastuk, meni dođe kao logičan sled događaja, iako ja sama nisam takva. Ja sam bila i ostala kaktus, samo su mi bodlje sada gušće i duže, usled mnogih razočaranja prethodne godine, čak i ona mesta, koja su ogolela jer sam godinama bila razmažena zagrljajima, poljupcima, razumevanjem i pažnjom. Čak i najistrajniji, hardcore kaktusi ne mogu da istrpe takvu ''torturu''. Prošlo je tačno godinu dana od poslednjeg pravog zagrljaja koji sam dobila, godinu dana otkako me je neko držao za ruku, dodirnuo, češkao i proći će verovatno još mnogo, mnogo više, ali učim da živim sa tim. Kao neko ostrvce u moru, bez dodira sa kopnom, sa dve divlje zverčice i wifi pristupom.

Deluje usamljenički, a? Još nisam došla dotle da napravim Vilsona od lopte, kao Tom Henks, verovatno i neću, jer sam okružena ljudima, samo sam od njih odvojena nekim nevidljivim zidom. Sa njima, a opet izdvojena, jer sam special snowflake, i nažalost, nemam nikoga u sličnoj situaciji s kim bih mogla da se identifikujem i razumem. Zato je tu internet i neki dobri ljudi koji mi pomažu i više nego što misle, blog, gde mogu da se ispucam kad mi dođe i besmisleni kvizovi da zaslade gorčinu novog dana. Moglo je i gore.  

Odbrojavanje...

Najpre, dobrodošli nazad, ili dobrodošla ja, ovo je prvi post koji pišem u ovoj novoj, a opet, sada već relativno staroj, 2014. Nisam planirala da išta pišem dok ne prođe ovaj grozni mart, koji bih najradije prespavala, koliko ga prezirem, ali ipak, evo me opet.

Poslednjih meseci sam malo izgubila korak; sa vremenom, sa voljom za pisanje, zapravo, sa svime što nije životarenje i beskonačno ubijanje moždanih ćelija gledanjem serija i filmova, i, eventualno igranje 2048, ali, nemojte reći da vas nisam upozorila, zarazna je. Postala sam pravi mizantrop, svi me nerviraju, sve mi se popelo na glavu. Ne zato što su zaista ljudi krivi, već zato što sam došla do one tačke, o kojoj su mi iskusniji u ovoj igri pričali još na početku: ''Nakon nekoliko meseci, do godinu dana, ljudi će nastaviti dalje, vratiti se svojim životima, a ti ćeš ostati među ruševinama, da skupljaš deliće svog života i pokušavati da od njih napraviš nešto smisleno''. I, tako i bi. 

Ostalo je još 3 dana do famozne godišnjice. Godišnjica zvuči nekako veselo, kao godišnjica braka, zar ne? Oni sa engleskog govornog područja imaju saddiversary, što je isuviše visoko na skali patetike za moj ukus. Godišnji pomen zvuči isuviše formalno za nekoga ko je imao tridesetak godina i bio tako jednostavno happy. Parastos (''grčka ostrva, ima se, može se'' - ova fora mi je zauvek upropastila tu reč, mada nije da mi se ikada nešto posebno sviđala, ne bih da zvučim kao psihopata) otpada... šta mi preostaje? Ima li smisla uopšte razmišljati o nazivu, kada se sve svodi na isti rezultat. Njega nema već godinu dana. 

U isto vreme mi se čini da sam ga videla juče i pre 10 godina, kao da se vremenski kontinuum izvitoperio nekako, kao lastiš koji je neko cimnuo, pa se širi i skuplja, širi i skuplja. Osećanja su all over the place, ujutro sam nekako, popodne okej, uveče nikako, ponegde se ugura pokoji momenat smeha i sekunda zaborava, a onda se sve vrati. Pre godinu dana je sve bilo normalno, u glavi već neko vreme vrtim te događaje, kako ništa nismo slutili, naivni kao ćurići. Bili smo srećni i to mi je uteha, možda nisu bili spektakularni, ali ti poslednji dani bili su mirni i lepi. Normalni. Kao sunčani dan i dodir mačjih brkova ujutro, a uveče medveđi zagrljaj i oštra muževljeva brada.

Najlakše je sve ovo opisati kao roller coaster iz pakla, ali onaj najviši deo nikada nije sreća, nego neki ''meh'' stadijum, koji mi je nova normala. Zaboravila sam kako izgleda kada ti je lepo. Ipak, čovek se navikne na sve, pretpostavljam, pa mi se i dalje dešava da mi prijatelji kažu da sam, bez obzira na sve, ja najsrećnija osoba koju poznaju (u smislu raspoloženja). So be it. Da mi nije humora, ne bih ni dogurala dovde

.Ovo bi mi bilo zgodno za fejs, pa, fejsbuče, ako čitaš... 

Zbog svega ovoga što me je stislo kao stega na času tehničkog šperploču (stilske figure su mi oduvek išle od ruke), rešila sam da malo izmenim životne prioritete, da se udaljim od ljudi koji mi ne prijaju, naročito od onih koji su me prethodne godine naučili važnu lekciju o životu i prijateljstvu, a koji za 12 meseci nisu našli za shodno da mi kažu ''š'a ima'' preko sms ili fejsbuka, a kamoli da me pitaju kako sam, a mislila sam da smo bog zna kakvi prijatelji (hvala vam za lekciju, ali, realno, fu*k off), da se manem ćorava posla i stresiranja oko nevažnih stvari koje su mi oduzimale vreme i živce, te da počnem polako da sakupljam one deliće života koje pomenuh na početku i probam da od njih napravim neki mozaik, koji bi možda, nekad, nekako, uspeo da liči na život, umesto na životarenje. Tuba lepka i strpljenje, za početak. 

Rešila sam da je vreme da malo više mislim na sebe, pa sam počela da manje sedim za kompjuterom, a više šetam, idem na plivanje, rvem se sa svojim sobnim zverkama, pa možda nešto od toga upali. Naročito ovo sa zverima. Kad smo već kod njih, oboje su dobro, ove godine Ptica puni 10, a Megi 7 godina, shvatila sam da smo sve troje pošteno matori i postajemo sve džangrizaviji s godinama. Vidi se da smo porodica, okrnjena, ali ipak porodica. I bićemo mi dobro.

Isti mi, samo laptop fali

Fuck you, 2013!

Pomalo nepristojan naslov, pa pardoniram zbog toga, ali nijedna druga reč nije ni izbliza dovoljna da opiše šta osećam prema ovoj, baksuznoj, 13. godini XXI veka.

Ni sama nisam načisto želim li da što pre prođe ili ne, jer, koliko priželjkujem da me što više vremena deli od loših uspomena, to opet znači da me više vremena deli i od onih dobrih.

Neko vreme nisam pisala, iako generalno imam o čemu, ali je teško pretočiti sva osećanja i misli u reči, a da to deluje koherentno i zdravorazumno. Moj misaoni proces je pomalo konfuzan ovih dana. Pomalo? Ha.

U roku od 10 minuta se dešava da promenim raspoloženje isto toliko puta, nasmejem se, zaplačem, razbesnim se. Sami praznici me pomalo dovode do ludila, ali, inadžija kakav jesam, okitila sam jelku, napravila konfete, vanilice & sve što inače ide na prazničnu trpezu, čak organizovala malu proslavu Nove godine sa prijateljima. Dok sam zauzeta, trčim naokolo i ne razmišljam, dobro sam. Kada usporim, brana počinje da popušta. Do detalja se sećam ovih dana prošle godine, bili su potpuno magični, ne zato što ih ulepšavam u svom sećanju, zaista sam bila srećna kao... reklama za kredit (u nedostatku boljeg poređenja). Oboje smo bili blesavo srećni, potpuno nesvesni ružne budućnosti koja se nadvila nad nama, nosili irvaske rogove, pravili gingerbread kućicu, pili eggnog i gledali praznične filmove po ceo dan. Imali smo, u tom trenutku, 29 i 34 godine i mislili smo da je ceo svet naš i čitav život pred nama.

Fuck. Kolosalni fuck.

Prošlo je malo više od 9 meseci otkako sam level up-ovala na nivo udovice, ali ne mogu da kažem da se navikavam na tu svoju etiketu. Ne znam kako se iko, ikada navikne na to. Da, s vremenom počneš da se osećaš malo bolje u odnosu na prve dane, kao da na šerpu ključale vode staviš poklopac. Pomalo pare izlazi, ali se spolja malo toga vidi. Ispod poklopca je sve kao i pre, čim se malo podigne, shvatiš da je unutra sve isto, jednako ključa kao i prvog dana, ništa se ne menja.

Sećam se dočeka 2013, kada smo muž i ja na gradskom trgu gledali vatromet u ponoć, ljubili se i poželeli novogodišnju želju. Mislila sam da je moja skromna - sada mogu da je kažem, jer se definitivno nije ostvarila - poželela sam da nam cele godine bude lepo kao što je bilo te večeri. Ništa materijalno, ništa specijalno.
I posle nosi crveno za sreću, zlatno za pare, srebrno za whatever. Poželi nešto lepo u ponoć. Budi dobar prema drugima, karma is real. Fuck this and fuck that. Ne mogu da budem optimistična kao pre, pa će ovo vrlo moguće biti downerski post, ali, računam, od mene je u ovom trenutku i to dovoljno.

Iskreno, prosto se ježim od pomisli da će mi neko čestitati Novu godinu i poželeti da mi bude bolja od prethodne, pa ja pomislim: ''Normalno da će biti, kako može gore od ONOGA?'', pa da ispadne još crnje i gore. Uopšte, iako je sve spremno za doček, u meni tinja želja da se pokrijem preko glave i prespavam sve. Probudite me u aprilu, recimo. Ipak, i u aprilu će sve biti isto, njega nema, ja sam tu gde jesam i taj osećaj nikada neće otići.

Hoćete potpuni down? Pre nedelju-dve sam okitila jednu malecnu jelku. Stoji pored njegovog groba, mala je i simbolična, jer je i on voleo ovo doba godine. Mislim da je taj kontrast crnog granita i veselih kuglica jedna od najtužnijih stvari koje sam u životu videla. Možda će neko pomisliti da je to neprikladno, verovatno i jeste, ali ti koji to pomisle se nisu, i nikada neće naći u ovakvoj situaciji, koja je i meni bila nezamisliva pre, pa se trenutno vodim prvom rečenicom iz naslova, za sve i svakoga ko misli da bi se u ovome snašao dostojanstvenije, bolje ili prikladnije. Živela novostečena nepristojnost! Ranije sam je izbegavala, I'm a lady, you see, ali sada tako dobro dođe, da ću je zadržati.

Ipak, nisam u potpunosti izgubila lepe manire, niti sam kivna na opšte veselje koje vlada, radujem se zbog svojih prijatelja, porodice i drugih srećnih i veselih ljudi i svima želim mirnu, stress free 2014. godinu, a isto želim i sebi, koliko god je to moguće. Živi bili, pa videli. Lepo se provedite večeras!

Saudade

Reč portugalskog i galicijskog porekla, neprevodiva je na srpski jezik. Označava duboko emotivno stanje nostalgije ili melanholije, u vidu žudnje za nekim (nečim) odsutnim, koga (ili šta) volimo. Najčešće nosi potisnuto znanje da se objekat čežnje nikada nece vratiti. 

Saudade je jednom opisivana kao "ljubav koja ostaje" nakon što je neko 'otišao'. Saudade je prisećanje na osećanja, iskustva, mesta i događaje koji su nam jednom doneli uzbuđenje, zadovoljstvo, blagostanje, a koje je sada okidač za ta čula,  ti osećaji se ponovo proživljavaju. Može se opisati kao osećaj praznine, kao da bi neko ili nešto (mesto, uspomena iz detinjstva ili sl.) trebalo da bude tu u datom momentu, a nedostaje i individua oseća to odsustvo. Donosi i srećna i tužna osećanja zajedno, tugu zbog nedostajanja i sreću jer su uspomene doživljene (zajedno, ako je u pitanju osoba). 

I baš zato, našla se na meni, tik ispod ramena, kao simbol svega što sam doživela, imala i izgubila, kao i svega što ću tek doživeti i imati (nepopravljivi sam optimista). Podsećanje na najboljeg prijatelja, muža i divnog, divnog čoveka. Saudade.