Fuck you, 2013!

Pomalo nepristojan naslov, pa pardoniram zbog toga, ali nijedna druga reč nije ni izbliza dovoljna da opiše šta osećam prema ovoj, baksuznoj, 13. godini XXI veka.

Ni sama nisam načisto želim li da što pre prođe ili ne, jer, koliko priželjkujem da me što više vremena deli od loših uspomena, to opet znači da me više vremena deli i od onih dobrih.

Neko vreme nisam pisala, iako generalno imam o čemu, ali je teško pretočiti sva osećanja i misli u reči, a da to deluje koherentno i zdravorazumno. Moj misaoni proces je pomalo konfuzan ovih dana. Pomalo? Ha.

U roku od 10 minuta se dešava da promenim raspoloženje isto toliko puta, nasmejem se, zaplačem, razbesnim se. Sami praznici me pomalo dovode do ludila, ali, inadžija kakav jesam, okitila sam jelku, napravila konfete, vanilice & sve što inače ide na prazničnu trpezu, čak organizovala malu proslavu Nove godine sa prijateljima. Dok sam zauzeta, trčim naokolo i ne razmišljam, dobro sam. Kada usporim, brana počinje da popušta. Do detalja se sećam ovih dana prošle godine, bili su potpuno magični, ne zato što ih ulepšavam u svom sećanju, zaista sam bila srećna kao... reklama za kredit (u nedostatku boljeg poređenja). Oboje smo bili blesavo srećni, potpuno nesvesni ružne budućnosti koja se nadvila nad nama, nosili irvaske rogove, pravili gingerbread kućicu, pili eggnog i gledali praznične filmove po ceo dan. Imali smo, u tom trenutku, 29 i 34 godine i mislili smo da je ceo svet naš i čitav život pred nama.

Fuck. Kolosalni fuck.

Prošlo je malo više od 9 meseci otkako sam level up-ovala na nivo udovice, ali ne mogu da kažem da se navikavam na tu svoju etiketu. Ne znam kako se iko, ikada navikne na to. Da, s vremenom počneš da se osećaš malo bolje u odnosu na prve dane, kao da na šerpu ključale vode staviš poklopac. Pomalo pare izlazi, ali se spolja malo toga vidi. Ispod poklopca je sve kao i pre, čim se malo podigne, shvatiš da je unutra sve isto, jednako ključa kao i prvog dana, ništa se ne menja.

Sećam se dočeka 2013, kada smo muž i ja na gradskom trgu gledali vatromet u ponoć, ljubili se i poželeli novogodišnju želju. Mislila sam da je moja skromna - sada mogu da je kažem, jer se definitivno nije ostvarila - poželela sam da nam cele godine bude lepo kao što je bilo te večeri. Ništa materijalno, ništa specijalno.
I posle nosi crveno za sreću, zlatno za pare, srebrno za whatever. Poželi nešto lepo u ponoć. Budi dobar prema drugima, karma is real. Fuck this and fuck that. Ne mogu da budem optimistična kao pre, pa će ovo vrlo moguće biti downerski post, ali, računam, od mene je u ovom trenutku i to dovoljno.

Iskreno, prosto se ježim od pomisli da će mi neko čestitati Novu godinu i poželeti da mi bude bolja od prethodne, pa ja pomislim: ''Normalno da će biti, kako može gore od ONOGA?'', pa da ispadne još crnje i gore. Uopšte, iako je sve spremno za doček, u meni tinja želja da se pokrijem preko glave i prespavam sve. Probudite me u aprilu, recimo. Ipak, i u aprilu će sve biti isto, njega nema, ja sam tu gde jesam i taj osećaj nikada neće otići.

Hoćete potpuni down? Pre nedelju-dve sam okitila jednu malecnu jelku. Stoji pored njegovog groba, mala je i simbolična, jer je i on voleo ovo doba godine. Mislim da je taj kontrast crnog granita i veselih kuglica jedna od najtužnijih stvari koje sam u životu videla. Možda će neko pomisliti da je to neprikladno, verovatno i jeste, ali ti koji to pomisle se nisu, i nikada neće naći u ovakvoj situaciji, koja je i meni bila nezamisliva pre, pa se trenutno vodim prvom rečenicom iz naslova, za sve i svakoga ko misli da bi se u ovome snašao dostojanstvenije, bolje ili prikladnije. Živela novostečena nepristojnost! Ranije sam je izbegavala, I'm a lady, you see, ali sada tako dobro dođe, da ću je zadržati.

Ipak, nisam u potpunosti izgubila lepe manire, niti sam kivna na opšte veselje koje vlada, radujem se zbog svojih prijatelja, porodice i drugih srećnih i veselih ljudi i svima želim mirnu, stress free 2014. godinu, a isto želim i sebi, koliko god je to moguće. Živi bili, pa videli. Lepo se provedite večeras!