Odbrojavanje...

Najpre, dobrodošli nazad, ili dobrodošla ja, ovo je prvi post koji pišem u ovoj novoj, a opet, sada već relativno staroj, 2014. Nisam planirala da išta pišem dok ne prođe ovaj grozni mart, koji bih najradije prespavala, koliko ga prezirem, ali ipak, evo me opet.

Poslednjih meseci sam malo izgubila korak; sa vremenom, sa voljom za pisanje, zapravo, sa svime što nije životarenje i beskonačno ubijanje moždanih ćelija gledanjem serija i filmova, i, eventualno igranje 2048, ali, nemojte reći da vas nisam upozorila, zarazna je. Postala sam pravi mizantrop, svi me nerviraju, sve mi se popelo na glavu. Ne zato što su zaista ljudi krivi, već zato što sam došla do one tačke, o kojoj su mi iskusniji u ovoj igri pričali još na početku: ''Nakon nekoliko meseci, do godinu dana, ljudi će nastaviti dalje, vratiti se svojim životima, a ti ćeš ostati među ruševinama, da skupljaš deliće svog života i pokušavati da od njih napraviš nešto smisleno''. I, tako i bi. 

Ostalo je još 3 dana do famozne godišnjice. Godišnjica zvuči nekako veselo, kao godišnjica braka, zar ne? Oni sa engleskog govornog područja imaju saddiversary, što je isuviše visoko na skali patetike za moj ukus. Godišnji pomen zvuči isuviše formalno za nekoga ko je imao tridesetak godina i bio tako jednostavno happy. Parastos (''grčka ostrva, ima se, može se'' - ova fora mi je zauvek upropastila tu reč, mada nije da mi se ikada nešto posebno sviđala, ne bih da zvučim kao psihopata) otpada... šta mi preostaje? Ima li smisla uopšte razmišljati o nazivu, kada se sve svodi na isti rezultat. Njega nema već godinu dana. 

U isto vreme mi se čini da sam ga videla juče i pre 10 godina, kao da se vremenski kontinuum izvitoperio nekako, kao lastiš koji je neko cimnuo, pa se širi i skuplja, širi i skuplja. Osećanja su all over the place, ujutro sam nekako, popodne okej, uveče nikako, ponegde se ugura pokoji momenat smeha i sekunda zaborava, a onda se sve vrati. Pre godinu dana je sve bilo normalno, u glavi već neko vreme vrtim te događaje, kako ništa nismo slutili, naivni kao ćurići. Bili smo srećni i to mi je uteha, možda nisu bili spektakularni, ali ti poslednji dani bili su mirni i lepi. Normalni. Kao sunčani dan i dodir mačjih brkova ujutro, a uveče medveđi zagrljaj i oštra muževljeva brada.

Najlakše je sve ovo opisati kao roller coaster iz pakla, ali onaj najviši deo nikada nije sreća, nego neki ''meh'' stadijum, koji mi je nova normala. Zaboravila sam kako izgleda kada ti je lepo. Ipak, čovek se navikne na sve, pretpostavljam, pa mi se i dalje dešava da mi prijatelji kažu da sam, bez obzira na sve, ja najsrećnija osoba koju poznaju (u smislu raspoloženja). So be it. Da mi nije humora, ne bih ni dogurala dovde

.Ovo bi mi bilo zgodno za fejs, pa, fejsbuče, ako čitaš... 

Zbog svega ovoga što me je stislo kao stega na času tehničkog šperploču (stilske figure su mi oduvek išle od ruke), rešila sam da malo izmenim životne prioritete, da se udaljim od ljudi koji mi ne prijaju, naročito od onih koji su me prethodne godine naučili važnu lekciju o životu i prijateljstvu, a koji za 12 meseci nisu našli za shodno da mi kažu ''š'a ima'' preko sms ili fejsbuka, a kamoli da me pitaju kako sam, a mislila sam da smo bog zna kakvi prijatelji (hvala vam za lekciju, ali, realno, fu*k off), da se manem ćorava posla i stresiranja oko nevažnih stvari koje su mi oduzimale vreme i živce, te da počnem polako da sakupljam one deliće života koje pomenuh na početku i probam da od njih napravim neki mozaik, koji bi možda, nekad, nekako, uspeo da liči na život, umesto na životarenje. Tuba lepka i strpljenje, za početak. 

Rešila sam da je vreme da malo više mislim na sebe, pa sam počela da manje sedim za kompjuterom, a više šetam, idem na plivanje, rvem se sa svojim sobnim zverkama, pa možda nešto od toga upali. Naročito ovo sa zverima. Kad smo već kod njih, oboje su dobro, ove godine Ptica puni 10, a Megi 7 godina, shvatila sam da smo sve troje pošteno matori i postajemo sve džangrizaviji s godinama. Vidi se da smo porodica, okrnjena, ali ipak porodica. I bićemo mi dobro.

Isti mi, samo laptop fali

Fuck you, 2013!

Pomalo nepristojan naslov, pa pardoniram zbog toga, ali nijedna druga reč nije ni izbliza dovoljna da opiše šta osećam prema ovoj, baksuznoj, 13. godini XXI veka.

Ni sama nisam načisto želim li da što pre prođe ili ne, jer, koliko priželjkujem da me što više vremena deli od loših uspomena, to opet znači da me više vremena deli i od onih dobrih.

Neko vreme nisam pisala, iako generalno imam o čemu, ali je teško pretočiti sva osećanja i misli u reči, a da to deluje koherentno i zdravorazumno. Moj misaoni proces je pomalo konfuzan ovih dana. Pomalo? Ha.

U roku od 10 minuta se dešava da promenim raspoloženje isto toliko puta, nasmejem se, zaplačem, razbesnim se. Sami praznici me pomalo dovode do ludila, ali, inadžija kakav jesam, okitila sam jelku, napravila konfete, vanilice & sve što inače ide na prazničnu trpezu, čak organizovala malu proslavu Nove godine sa prijateljima. Dok sam zauzeta, trčim naokolo i ne razmišljam, dobro sam. Kada usporim, brana počinje da popušta. Do detalja se sećam ovih dana prošle godine, bili su potpuno magični, ne zato što ih ulepšavam u svom sećanju, zaista sam bila srećna kao... reklama za kredit (u nedostatku boljeg poređenja). Oboje smo bili blesavo srećni, potpuno nesvesni ružne budućnosti koja se nadvila nad nama, nosili irvaske rogove, pravili gingerbread kućicu, pili eggnog i gledali praznične filmove po ceo dan. Imali smo, u tom trenutku, 29 i 34 godine i mislili smo da je ceo svet naš i čitav život pred nama.

Fuck. Kolosalni fuck.

Prošlo je malo više od 9 meseci otkako sam level up-ovala na nivo udovice, ali ne mogu da kažem da se navikavam na tu svoju etiketu. Ne znam kako se iko, ikada navikne na to. Da, s vremenom počneš da se osećaš malo bolje u odnosu na prve dane, kao da na šerpu ključale vode staviš poklopac. Pomalo pare izlazi, ali se spolja malo toga vidi. Ispod poklopca je sve kao i pre, čim se malo podigne, shvatiš da je unutra sve isto, jednako ključa kao i prvog dana, ništa se ne menja.

Sećam se dočeka 2013, kada smo muž i ja na gradskom trgu gledali vatromet u ponoć, ljubili se i poželeli novogodišnju želju. Mislila sam da je moja skromna - sada mogu da je kažem, jer se definitivno nije ostvarila - poželela sam da nam cele godine bude lepo kao što je bilo te večeri. Ništa materijalno, ništa specijalno.
I posle nosi crveno za sreću, zlatno za pare, srebrno za whatever. Poželi nešto lepo u ponoć. Budi dobar prema drugima, karma is real. Fuck this and fuck that. Ne mogu da budem optimistična kao pre, pa će ovo vrlo moguće biti downerski post, ali, računam, od mene je u ovom trenutku i to dovoljno.

Iskreno, prosto se ježim od pomisli da će mi neko čestitati Novu godinu i poželeti da mi bude bolja od prethodne, pa ja pomislim: ''Normalno da će biti, kako može gore od ONOGA?'', pa da ispadne još crnje i gore. Uopšte, iako je sve spremno za doček, u meni tinja želja da se pokrijem preko glave i prespavam sve. Probudite me u aprilu, recimo. Ipak, i u aprilu će sve biti isto, njega nema, ja sam tu gde jesam i taj osećaj nikada neće otići.

Hoćete potpuni down? Pre nedelju-dve sam okitila jednu malecnu jelku. Stoji pored njegovog groba, mala je i simbolična, jer je i on voleo ovo doba godine. Mislim da je taj kontrast crnog granita i veselih kuglica jedna od najtužnijih stvari koje sam u životu videla. Možda će neko pomisliti da je to neprikladno, verovatno i jeste, ali ti koji to pomisle se nisu, i nikada neće naći u ovakvoj situaciji, koja je i meni bila nezamisliva pre, pa se trenutno vodim prvom rečenicom iz naslova, za sve i svakoga ko misli da bi se u ovome snašao dostojanstvenije, bolje ili prikladnije. Živela novostečena nepristojnost! Ranije sam je izbegavala, I'm a lady, you see, ali sada tako dobro dođe, da ću je zadržati.

Ipak, nisam u potpunosti izgubila lepe manire, niti sam kivna na opšte veselje koje vlada, radujem se zbog svojih prijatelja, porodice i drugih srećnih i veselih ljudi i svima želim mirnu, stress free 2014. godinu, a isto želim i sebi, koliko god je to moguće. Živi bili, pa videli. Lepo se provedite večeras!

Saudade

Reč portugalskog i galicijskog porekla, neprevodiva je na srpski jezik. Označava duboko emotivno stanje nostalgije ili melanholije, u vidu žudnje za nekim (nečim) odsutnim, koga (ili šta) volimo. Najčešće nosi potisnuto znanje da se objekat čežnje nikada nece vratiti. 

Saudade je jednom opisivana kao "ljubav koja ostaje" nakon što je neko 'otišao'. Saudade je prisećanje na osećanja, iskustva, mesta i događaje koji su nam jednom doneli uzbuđenje, zadovoljstvo, blagostanje, a koje je sada okidač za ta čula,  ti osećaji se ponovo proživljavaju. Može se opisati kao osećaj praznine, kao da bi neko ili nešto (mesto, uspomena iz detinjstva ili sl.) trebalo da bude tu u datom momentu, a nedostaje i individua oseća to odsustvo. Donosi i srećna i tužna osećanja zajedno, tugu zbog nedostajanja i sreću jer su uspomene doživljene (zajedno, ako je u pitanju osoba). 

I baš zato, našla se na meni, tik ispod ramena, kao simbol svega što sam doživela, imala i izgubila, kao i svega što ću tek doživeti i imati (nepopravljivi sam optimista). Podsećanje na najboljeg prijatelja, muža i divnog, divnog čoveka. Saudade.

 

Prijatelji bivši, prijatelji budući...

Jep, citiram Bijelo Dugme. Eto, baš hoću (wink, wink, get it?). Već duže vreme hoću da olakšam dušu na ovu temu, jer me već mesecima pritiska, tako da, kad mi već stoji na pameti, što da ne stoji ovde, besmrtna u sajberspejsu. 

U školi su nas terali da pišemo sastav na temu ''Prijatelj se u nevolji poznaje'', a mi smo, mudri i bogati životnim iskustvom lupetali po sistemu ''daj šta daš'', samo da popunimo stranu i po velike sveske, koliki je bio minimum. Šta možeš da znaš u tom periodu, kada ti je najveća muka nenajavljeni kontrolni iz matematike, uostalom. 

E, pa u ovakvim situacijama itekako saznaš. Kada ti se u sekundi izmakne otirač ispod nogu, i ceo život obrne naglavačke. Juče sam bila nečija supruga, sa planovima za budućnost, danas sam... šta sam danas? Ne dopada mi se etiketa ''udovica'', valjda jer nemam 70 godina i igle za štrikanje na gotovs, a opet, nisam ni ''raspuštenica'' (baj d vej, kako je to tek grozan izraz), pa ni ''devojka''. Ugh. Možda je i bolje što sam nesnađena, nekako shvatam da je većina ljudi u tom problemu, a i kažu da nije lepo etiketirati ih, pa sam onda zadovoljna ako mogu da prođem bez toga. Da se definišem kao nerd, cat lady, ljubitelj serija i epske fantastike? I'm cool with that. 

Da se vratim na temu - prijatelji. Nakon 6 meseci staža u ovoj novoj (neetiketiranoj) ulozi, u suštini shvatiš kome je stalo do tebe, a ko reč udovica čita kao gubavac (kao u onom crtaću: ''B-e-n-z-i-n = voda''). Da li zbog suočavanja sa sopstvenom smrtnošću ili činjenicom da je u životu sve moguće, ili jednostavno misle da lelujam po stanu sa crnim velom preko lica, u krinolini, prekrivena paučinom i razgovaram samo o mračnim temama, pokorivši se potpuno svojoj goth prirodi. Ne znam. Ovo poslednje svakako nije istina. Leto je bilo poprilično berićetno, ispunjeno izlascima, koncertima, putovanjima i letovanjem. Trudila sam se da se ne zavučem u kućicu kao puž i čekam da sve prođe, jer, budimo realni, neće da prođe. Muž me je naučio da ne treba da zabijam glavu u pesak, pa ako sam išta naučila od tog mudrog blesana, to je da je najbolji način da problem rešiš upravo taj da se sa njime suočiš, ili rečima Roberta Frosta: ''The best way out is always through.''.

I tako ja reših da se stoički pozabavim ljudima, njihovim postupcima ili nedostatkom postupaka (kako drukčije opisati polugodišnje ignorisanje pojedinih ljudi koje sam smatrala prijateljima). Za početak, jer, ipak je ovo XXI vek, čistka sa fejsa, dabome. Onda jednostavno odstraniš sve što ti škodi iz svog života i okružiš se onime što ti prija, a u mom slučaju su to prijatelji, poznanici, porodica. I odjednom se vidi svetlo na kraju tunela. Naravno da to ne rešava sve, ne verujem da će neke stvari ikada prestati da bole, ali osećam se bolje, da li je to plus faza ili olakšanje, nebitno je. Akcenat je na ovom ''bolje''. 

Proteklih nedelju-dve sam se opustila i provodila zaista divno, igrala kinect kuglanje sa cool ekipom, pila pivce sa dobrom prijateljicom, doživela da me petomesečno kumče zarazi prehladom (poklonu se u zube ne gleda?) i, uz malo sreće i dobru organizaciju, čeka me prijatan vikend uz igranje role playing game zvane ''Mafija'', koja je ultra zabavna i, ma koliko to banalno bilo, čini me srećnom. Naravno da je to najviše zahvaljujući ljudima sa kojima igram, but it's so damn cool! 

Takođe, počela je nova sezona Downton Abbey i QI, te najzad mogu da uživam u posh šoljici čaja, pod ćebencetom, praveći se da je ona kiša napolju, zapravo engleska. A girl can dream. 

Da rezimiram, imam divne prijatelje, neke nove, neke stare (neke sa kojima sam se tukla u vrtiću, ali uspeli smo da pređemo preko toga), koji su ovih 6 meseci učinili ne samo izdržljivim, već i prijatnim, usuđujem se reći. Nadam se samo da će i zima proteći u sličnom ritmu, pa makar to značilo i kafenisanje preko skajpa, jer nas mrzi da izađemo na minus, razgovore u sitne sate, jer nam se ne spava ili evociranje uspomena na pre 10-ak godina, dok se gurkamo sa podmlatkom na koncertu benda za kojim smo vriskali kao tinejdžeri u voljenom klubu gde izlazimo. Eto, nije mnogo, m?

Umetnost kompartmentalizacije

Rogobatan naslov. I get it.

Kompartmentalizacija je, sudeći po mom njuškanju, pojam koji nam izvorno dolazi iz arhitekture, a potiče od ideje da se građevinska struktura podeli na više delova, kako u slučaju propadanja jednog dela strukture ne bi propala čitava struktura, već bi susedni deo mogao sam da iznese sopstvenu težinu. Ovo je naročito korisno u slučaju prirodnih nezgoda: požara, poplava, zemljotresa.

U psihologiji služi kao opis internog konflikta. Na jednom sajtu nađoh: ''Termin preuzima psihologija služeći se njime da opiše slučajeve kada dolazi do internog konflikta individue koji se rađa usled akcija koje su kontradiktorne načelima do kojih sama individua drži. Ukoliko individua nije u stanju da reši konflikt koji je proizašao direktno iz njenih akcija, ona teži da prevaziđe ovu situaciju tako što će sukobljene misli "postaviti" u različite, nedodirne, "odeljke", te ih tako posmatrati kao zasebne, nekonfliktne. Ovim se pravi pomirenje nepomirljivog i omogućava se normalno funkcionisanje individue.'' Drugim rečima - bla, bla, bla.

U čemu je poenta? Evo uprošćenog pojašnjenja. Moj um je trenutno kao, recimo, tavan, u kome se nalazi na desetine kutija. 

Jedini način da preguram dan, nedelju, mesec jeste da funkcionišem po ovom principu. Priđem jednoj, otvorim je, probucam po sadržaju, npr. zabave kada izađem sa prijateljima na piće, a onda uredno zatvorim, vratim na mesto, pa otvorim drugu, sa uspomenama, koju ponekad ne zatvorim lepo, pa u trenutku nepažnje u nju upadne ponešto iz kutije sreće ili tuge. One sa problemima i problemčićima se raspadaju od otvaranja i zatvaranja u poslednje vreme. To je moj život sada, podeljen u sekcije, da ne bih dolazila u iskušenje da se rasplačem u gvožđari, pred brkatim prodavcem koji me, prilikom kupovine eksera priupita da li pravim projekat za školu i meni naprasno dođe da sve iz ''kutija'' istresem pred njega, kako zapravo imam tri banke, ali me nova frizura čini mlađom, možda i majica sa likom Bivisa i Batheda (koja je bila namenjena mužu, ali je sada nosim ja), starke ili nešto treće; kako sam već udovica i nemam pojma da li će ekseri od 7cm uopšte moći da mi završe posao koji sam zamislila, šta ako mi bude bila potrebna bušilica, a nemam više muža koji sa njom ume da radi, jer je pomalo tricky i šta ako upropastim prokletu grebalicu koja bi Megi trebalo da spreči da grebe fotelju i šta ako joj se grebalica, iako ispadne savršeno, uopšte ne svidi? 

S obzirom na to da su od kartona, a na tavanu je mračno i krov, izgleda, prokišnjava pomalo, kutije se povremeno raspadnu, pa se ovakve stvari dešavaju, na koncertu me rasplače pesma koja me, ranije, ne bi ni po čemu podsetila na njega, koja zapravo ne govori o svemu što se desilo, ali sadrži taj jedan, maleni stih, koji topi karton i promrzlo, stegnuto srce. 

''Jagode su jagode i supermen je jak, 

ali od tvog dodira trese me još sad

Ti nikad nećeš saznati koliko sam slab, 

daj mi sutra, daj mi sutra, daj mi sutra!''

Dakle, sistem je nesavršen, zahteva česte popravke, umeće DIY tehnika, selotejp, kanap, daj šta daš, samo da izdrži još malo... jer ne znam šta se desi ako se sve izmeša i postane jedna gomila. Zamišljam pulsirajuće klupko žica, koje varniče i, pošto u pozadini ide napeta muzika, prosto znate da će nešto da se desi.

Negde pročitah da je kompartmentalizacija simptom sociopatskih i graničnih poremećaja ličnosti, pa je možda i dobro što nisam previše uspešna u tome, pomaže da se razvlačim iz dana u dan, pomalo kao žvaka, ali hej, makar još ne posedujem nijedan par Forever Lazy (klik, klik, kako kažu modne i kozmetičke blogerke), znači da nisam u potpunosti odustala.

I u ''Hanky Panky Fuchsia'' boji! 

Da, deluje udobno, da, u zabavnoj je henki-penki ciklama boji, ali povlačim crtu kod rajsferšlusa na zadnjici. Really. 

I tako, dok se sa youtube-a čuje Ylvis - The Fox, ja mogu da biram sliku za the spomenik, pa onda da, dok kuvam čaj, bacim pogled na dešavanja na Farmi i da li je neko najzad prestao da kompartmentalizuje i pri'vatio se sekire. Rollercoaster emocija. Nemam adekvatniju reč, sintagmu. Hali-gali? 

Negde pred spavanje me stigne ponešto i svašta, pa odslušam neke setnije pesme, valjda da pritisak popusti, jer se ponekad osetim kao ekspres-lonac, a onda u pomoć pristižu Golden Girls, bez kojih opuštanje i spavanje ne bi bilo moguće. Gledala sam ih kao mala, samo što tada nisam shvatala koliko su sarkastične, dirty i fantastične. Sada imam taj osećaj sigurnosti koji mi budi sećanje na njih u detinjstvu, a opet i malo humora. Šta još mogu da poželim? Eh... moram da priznam da se i dalje svaki put pred spavanje nadam da ću se probuditi i shvatiti da je ovih šest meseci bio samo ružan, najružniji san koji sam ikada imala.