Insomnija, TV šop i nešto slatko usput

Dugo me nije bilo.

Nije da nemam o čemu da pišem, ne mogu to nazvati ni blokadom, ali, teško mi je da u reči pretočim ono što osećam i ono što mi se svakodnevno događa, a da to ne bude potpuno depresivno ili konfuzno. Ni sama sa sobom nisam načisto, zato slabo zalazim ovde. Zapravo, lažem, često zalazim ovde, otvorim polje za novi post i onda tako sedim, gledam kroz monitor, razmišljam, nećkam se. Možda jednog od ovih dana prste pustim da sami rade, pa dokle dođemo.

Sutra, tj. već danas će biti tačno 6 meseci otkako se sve desilo. Kažem sve, jer osim što je On nestao zauvek, i moj život se promenio iz korena (iskreno, ustručavam se da kažem da se pretvorio u sh*t, a nisam sasvim spremna da ovde, crno na belo napišem detaljno šta se dogodilo, iako je stvar jednostavna). Promenila sam se i ja. Trenutno ne mogu da kažem da je promena trajna, jer se zaista nadam da nije, osim ako nemam aspiraciju da u budućnosti završim kao primer ''kako ne treba'' na TLC-ju ili sličnoj mreži.

Slabo izlazim napolje, otkako je počelo loše vreme. Do tada nekako i jesam, uz malu pomoć prijatelja, koji su me izvlačili napolje (ne znaju oni kako sam negodovala što moram da skinem trenerku ili, realno, navučem pantalone, iako sam duboko u sebi zahvalna na tome), pa leto zapravo nije prošlo tako katastrofalno kako sam očekivala (a ne znam ni šta sam mogla da očekujem u ovoj situaciji).

Zapravo, tugovanje za nekim sam uvek zamišljala strašno viktorijanski, a u stvarnosti je mnogo manje glamurozno. Nema krinolina, mirišljavih soli, crnih birdcage velova na šeširima, bočica za skupljanje suza i nakita od uglja.

Jok. Više se svodi na besciljno tumaranje po sajberspejsu, neumereno gledanje snimaka sa životinjama na youtube-u, lista na buzzfeed-u i gledanje reality programa na TV. Kampovanje na kauču ukratko. Najčešće noću, jer ionako ne mogu da spavam. Od aktivnosti u prirodi - pivo u pabu je najčešća, a i najomiljenija. Bar nadoknađujem neke vitamine koje ne unosim jer sam prestala da kuvam i ponovo se hranim kao student - supe iz kesice, tunjevina i sve što može da se spremi za maksimum 10 minuta.

Za ovo kratko vreme sam postala opsednuta romskim svadbama (ne, ozbiljno, ako mlada hoće haljinu u obliku ananasa, a venčanica teži četr'es' kila, kako da ne bude zabavno?), razmišljam o kupovini pajama jeans, jer, realno, ko bi odoleo ovakvom sloganu?

Bogme, i snuggie mi se čini kao privlačna opcija, udobnost ćebenceta (Winter is coming! - glasom Neda Starka) uz izgled druida, deluje kao nešto u čemu bih mogla da se pronađem.

Ukratko, pretvaram se u pustinjaka, raka samca, crazy cat lady, kako vam drago. Doduše, Nejtan Filion (Firefly, Castle) kaže da je granica da postaneš ccl 7 mačaka, tako da je moja jedna k'o nijedna, al' pošto je 120 % zver, neka se računa kao dve. Svejedno imam još fore da odlepim u potpunosti.

Ipak, da bih bila iole malo korisna, te da bi ovaj post imao smisla, ovog vikenda sam u svoj gust raspored uspela da uglavim malo papier-mâché DIY aktivnosti (ukoliko uspe, trenutno se suši treći sloj, postaviću ovde svoj trijumf) i jednu turu brownies-a po divnom receptu sa Tina's Cookings bloga, što je prvi korak ka mom pomirenju sa kuhinjom za skoro pola godine, a imala sam potrebu da za ovu, iako tužnu, polugodišnjicu, napravim nešto ultra-čokoladno, što bi se mužu dopalo. On je najveći čokoholik koga sam ikada upoznala. Zato sam u smesu dodala 60g kvalitetnog tamnog kakaoa i povećala gramažu butera za još 50g. O, yes, i dodala rum. Zato što je rum moj prijatelj i prija mi i u čaju, pa što ne bi i u kolačima. Naravno da nemam sliku, jer me mrzi da napunim baterije za fotoaparat. Još nisam toliko funkcionalna. Mada, muž me je redovno zafrkavao da sam lenja buba, pa je to možda karakterna osobina.

Takođe, osim mnogih gorenavedenih ''aktivnosti'' kojima sam ispunila ovaj vikend, trenutno bird sittujem jednu papagajku, (možda) buduću gđu Pticu, ženu mog vernog pernatog pratioca kroz stan (za one koji nisu upoznati, pored mačke, društvo mi pravi i jedna tvrdoglava nimfa), ali za sada, iz njegovog ugla, samo ''klinku'' koja mu krade semenke suncokreta i otima mu igračke. Vlasnici su joj na odmoru, gre'ota da bude sama, a i meni prija društvo koje me ne osuđuje što veče (okej, okej... i dan), provodim u pidžami.

Eto, to je novo u mom malom, mračnom svetu. Nadam se da je kod vas, čak i uz tmurno vreme, sunčanije. Do sledećeg pisanja... 

Signs

Nisam neki vernik. Ne verujem u priče o duhovima, poltergeist-e i uklete kuće. Ne mogu da se setim da li sam ranije verovala u znakove. Nisam ih ni tražila, jer nisam imala potrebe, I guess.

Sada, ceo moj život se svodi na čekanje na neki znak. Znak da je i dalje tu negde, da je okej, znak da nešto više postoji, jer, nemoguće je da je to sve. Odeš i nema te.

Iščitala sam mnogo tekstova, najviše naučnih, jer se religija i jа ne poznajemo previše, osim iz filozofskog ugla, o teoriji paralelnih univerzuma, o Higsovom bozonu itd. Nešto postoji, dakle. Ljudsko telo nakon smrti izgubi onih čuvenih 21 gram, ako je verovati dr. Dankanu MekDugalu, a ja se samo pitam kuda odlazi ta energija, ako se ona nikada ne gubi, nikada se ne može uništiti ni stvoriti? To je čista nauka. Da ne odlutam previše u nepoznate, (meni) mutne vode, jer, naučnik nisam, samo radoznala.

Nakon što se sve izdešavalo, prestala sam da osuđujem ljude koji idu kod vidovnjaka, postavši svesna da je potrebna određena doza očaja koju ranije nisam mogla ni da zamislim. Sada, kada bih znala da tamo negde postoji Vupi Goldberg koja bi mogla da me poveže sa mojim Patrikom Svejzijem, ne bih časila ni časa. Nužda zakon menja.

Nije mi baš lako da pišem o znakovima, jer shvatam da nekima takva priča može zvučati ludo ili jednostavno tužno - u smislu da eto, jadna, ucveljena žena, obične slučajnosti tumači po svom nahođenju. But, F it! Moj život, moja luda glava, moje slučajnosti i znakovi.

Pa, kakvi su to čudnovati, mali pokazatelji (mali signali, što reče Nataša Bekvalac, ugh, gde se setih)?

U mom slučaju, najčešće pesme, retke, nepopularne pesme, koje se učestalo ponavljaju u trenucima kada su mi najpotrebnije, kao ohrabrenje, podstrek ili nešto slično. Pesme koje je on voleo, a koje nikada do sada nisam čula na radiju, recimo. Prate me kada putujem negde i kada sam najtužnija, jer sam uvek putovala sa njim. Niko ih i ne primeti, jer nisu hitovi, a ja sam se najpre pitala koja je šansa da ih tako često čujem, a onda ih prihvatila... utešne su. Naravno da ne mislim da je muž nekakav DJ ''tamo negde'', mada to i nije loša zamisao. Kada sam prvi put drugarici ispričala za sve misteriozne slučajeve u vezi sa tim pesmama, našalile smo se na taj način, rekavši da muž baš i nije materijal za di džeja, ali ako je kao u crtaćima, onda ima najlepšu liru na nekom lepom oblaku. - Svirao je gitaru, da ne bude zabune.

Bilo je tu i mnogih drugih, za neke sam zahvalna na svedocima, jer bih inače sebe ubedila da sam sanjala ili ih objasnila na neki način, jer su prkosili svim mojim skeptičnim uverenjima.

Ipak, više nisam skeptik, sada sam više Molder nego Skali. Istina je tamo negde, ali nemam nameru da je dokazujem ili jurim i razotkrivam. Samo prihvatam te male slučajnosti ili darove, kako više volim da mislim o njima i volim da mislim da je deo njega još tu, sa mnom i time mi daje do znanja da je dobro.

To je inače i jedina moja konkretna želja za znakom. Jedna jedina. ''Daj mi znak, da znam da si okej, ali neka bude očigledan ili veliki, jer, imam tendenciju da previše analiziram i oni mali će proći neopaženo ili okarakterisani kao obične slučajnosti. ''

I već nekih mesec-dva ponavljam to... želim, nadam se. Kada sam, pre nedelju dana, plivala u Jonskom moru i dodatno ga solila svojim suzama, jer je u baru na plaži išla jedna od onih pesama (ima ih dve ukupno), na mene se zalepio jedan listić. Usred mora, bez drveća okolo. Listić, misteriozan i meni nepoznat, u obliku srca. E, pa vala iz inata neću to da smatram slučajnošću. Moj listić, moj znak.

***

Danas sam čula da je grupa koju oboje volimo... ili smo voleli (ne mogu da se naviknem na prošlo vreme) izdala novi album nakon duge pauze i, logično, otišla na youtube u izvidnicu. Kada sam ukucala ime benda i još par odrednica u vezi sa novim materijalom, prva u pretrazi mi je izašla ova - ''Give me a sign''. Nisam je ranije čula, iako je objavljena jesenas. Šta još da kažem. Da, smatram to znakom, pa makar nekom delovala očajno ili bleskasto. Neko je na internetu lepo napisao. My grief - my rules.

***

I da, pošto već pomenuh malo iznad, da pojasnim - stisla sam petlju i otišla na more. Bilo je to zanimljivo iskustvo. Potpuno bittersweet. Pisaću o tome pošto se raspakujem i saberem utiske, jer još uvek patim od vremenske razlike. Kakva bezočna laž, razlika je samo 1 sat, ali me je, nakon 2 nedelje nekakve mentalne pauze, realnost tresnula malo jače nego što sam se nadala, pa mi kompjuter ne prija previše. Ništa mi zapravo ne prija, ali radim na povratku na planetu Zemlju i među ljude. Hang in there with me.

Stvari koje niko ne bi trebalo da kaže udovicama. Najozbiljnije. Don't.

This IS my happy face.

Shvatam, zaista shvatam da ljudi uglavnom ne znaju šta da kažu u ovakvoj situaciji i svesna sam da je većina toga, iako se u sebi mrštim i protivim kad čujem tako nešto, dobronamerna. 

Na moju sreću, uglavnom sam okružena ljudima koji razumeju, koji su pažljivi i nenametljivi, a ipak uskoče kada je najpotrebnije. Ipak, postoji nekolicina stvari (i nekolicina ljudi koja ih govori) koje nijedna osoba u ovakvom sosu ne treba da čuje, pa će ovo možda... ne, sigurno će biti bitchy pisanije, zato ne zamerite i sprem'te se: 

1. Znam kako se osećaš, moju sestru je skoro ostavio dečko/ uginuo mi je hrčak, [umetnite trivijalni događaj po želji]. - Just.No. Ne, ne znaš, osim ako ne prolaziš kroz isto što i ja. 

2. Kako ti je? - Feeenomenalno, leto, sunce, ludilo! Nikada se nisam ovako zabavljala! Da sam znala da je osećaj tako sjajan, odavno bih ostala udovica.

3. Hoćeš li zadržati njegovo prezime? - Šta čovek da odgovori na ovo? Out with the old, in with the new? Ne, promeniću prezime u Princess Consuela Bananahammock (lekcija iz serije ''Friends'').

4. Šteta što niste imali dece. - Osim što je nepristojno (jer, kako iko može znati razlog zašto neki par nije imao dece, možda nisu bili spremni za njih, možda nisu mogli da ih imaju... postoji na desetine razloga i nijedna udovica nije obavezna da ih podeli sa drugima, potpuno je opravdano da kao odgovor na ovo pitanje usledi pesnica u nos. Šteta što nemaš brže reflekse. 

5. Dobro da niste imali dece.  - Wtf. Da, ovako imam više vremena da razmišljam kako je iza njega ostala samo gomilica odeće i fotografija i mogu da patim do mile volje. Sama. Jej.

6. Ko zna zašto je to dobro.  - Zaista? Really? Vraiment? Wirklich? 本当に ?!

7. Imao je srčani udar? "Visok pritisak, a? Nije dovoljno šetao i voleo je slaninicu. Mora da je osećao neke simptome, ali nije želeo da ti kaže." - Naravno, pošto svako, a naročito moj blago hipohondrični tridesetpetogodišnji muž, voli da ignoriše simptome poput bola u grudima i ruku koja trne. Muž je imao običaj da me budi kada ima temperaturu 36.9 C. Poprilično sam sigurna da ne bi ignorisao ovako nešto. M'rš.

8. On je sada na boljem mestu. - Boljem mestu od svoje kuće, pokraj mene, svoje porodice, sa kojima je bio najsrećniji? 

9. Izgledaš dobro, divim ti se kako si jaka! - Koja je alternativa, da se zaključam u sobu, zavučem pod tepih i crknem, kao buba? To što nisam zaboravila kako se koristi četka za kosu i sapun, ne znači da mi nije teško.

10. Mlada si, ubrzo ćeš naći novog. - M'da, pošto je osoba s kojom sam sve delila x godina i koji je, sasvim slučajno, ljubav mog života. F*ck you.

Little things

Muž je imao nekoliko navika koje su me dovodile do ludila:

Gde god bi skinuo majicu, tu bi je ostavio, promenivši nekada i po 4-5 u toku dana. U svakom džepu je imao bar po jednu maramicu, poneke od njih tako dobro skrivene, da su mi redovno priređivale iznenađenja prilikom pranja crnog veša. Polka dots everywhere. Škrgutao je zubima u snu. Nakon nekoliko godina zajedničkog života nije mi bilo žao da ga opaučim po ramenu da bi se okrenuo na drugu stranu i prestao. Svaki dan mu se  jelo nešto slatko. Ali, ništa slatko nije bilo dovoljno slatko, tj. dobro, osim ako nije bilo od čokolade, punjeno čokoladom, preliveno čokoladom i posuto čokoladnim mrvicama. Imao je običaj da ujutro rano ustaje i trupka po stanu, kao da se u kuhinji i dnevnoj sobi snima nastavak Jurassic Park-a, ili je bar tako delovalo iz mog ugla, iz spavaće sobe. Takođe, kada bi pričao sa nekim telefonom, njegov bas-bariton bi probijao sve zvučne barijere u vidu brundanja, za koje sam nekada imala utisak da čini da zidovi vibriraju. Nikada ništa nije mogao da nađe, makar mu to stajalo ispred nosa. Iz prodavnice bi mi umesto praška za pecivo donosio vanilin šećer. 

Čudno je kako mi baš te sitnice najviše nedostaju. 

Identitet - u kratkim crtama

Čudno je to... izgubila sam muža (čuj, izgubila, kao da sam ga negde zaturila) i više nisam sigurna ko sam. Imam utisak da sam se, mentalno, vratila na staru verziju sebe, pre nego što smo se upoznali.

Kao da su sve te stare verzije mene kostimi, okačeni u mom ormaru i isprobavam ih, jedan po jedan, srednjoškolka ja, student ja, supruga ja - i nijedan ne odgovara.
Probala sam i njegov identitet, slušala muziku koju je voleo, iskoristila par njegovih fora i izraza, ali ni to mi nije odgovaralo. Ko sam ja sada? Imam utisak da polako, ali sigurno, koračam ka pravoj krizi identiteta.

Da ne bude baš sve tako crno...