Stvari koje niko ne bi trebalo da kaže udovicama. Najozbiljnije. Don't.

This IS my happy face.

Shvatam, zaista shvatam da ljudi uglavnom ne znaju šta da kažu u ovakvoj situaciji i svesna sam da je većina toga, iako se u sebi mrštim i protivim kad čujem tako nešto, dobronamerna. 

Na moju sreću, uglavnom sam okružena ljudima koji razumeju, koji su pažljivi i nenametljivi, a ipak uskoče kada je najpotrebnije. Ipak, postoji nekolicina stvari (i nekolicina ljudi koja ih govori) koje nijedna osoba u ovakvom sosu ne treba da čuje, pa će ovo možda... ne, sigurno će biti bitchy pisanije, zato ne zamerite i sprem'te se: 

1. Znam kako se osećaš, moju sestru je skoro ostavio dečko/ uginuo mi je hrčak, [umetnite trivijalni događaj po želji]. - Just.No. Ne, ne znaš, osim ako ne prolaziš kroz isto što i ja. 

2. Kako ti je? - Feeenomenalno, leto, sunce, ludilo! Nikada se nisam ovako zabavljala! Da sam znala da je osećaj tako sjajan, odavno bih ostala udovica.

3. Hoćeš li zadržati njegovo prezime? - Šta čovek da odgovori na ovo? Out with the old, in with the new? Ne, promeniću prezime u Princess Consuela Bananahammock (lekcija iz serije ''Friends'').

4. Šteta što niste imali dece. - Osim što je nepristojno (jer, kako iko može znati razlog zašto neki par nije imao dece, možda nisu bili spremni za njih, možda nisu mogli da ih imaju... postoji na desetine razloga i nijedna udovica nije obavezna da ih podeli sa drugima, potpuno je opravdano da kao odgovor na ovo pitanje usledi pesnica u nos. Šteta što nemaš brže reflekse. 

5. Dobro da niste imali dece.  - Wtf. Da, ovako imam više vremena da razmišljam kako je iza njega ostala samo gomilica odeće i fotografija i mogu da patim do mile volje. Sama. Jej.

6. Ko zna zašto je to dobro.  - Zaista? Really? Vraiment? Wirklich? 本当に ?!

7. Imao je srčani udar? "Visok pritisak, a? Nije dovoljno šetao i voleo je slaninicu. Mora da je osećao neke simptome, ali nije želeo da ti kaže." - Naravno, pošto svako, a naročito moj blago hipohondrični tridesetpetogodišnji muž, voli da ignoriše simptome poput bola u grudima i ruku koja trne. Muž je imao običaj da me budi kada ima temperaturu 36.9 C. Poprilično sam sigurna da ne bi ignorisao ovako nešto. M'rš.

8. On je sada na boljem mestu. - Boljem mestu od svoje kuće, pokraj mene, svoje porodice, sa kojima je bio najsrećniji? 

9. Izgledaš dobro, divim ti se kako si jaka! - Koja je alternativa, da se zaključam u sobu, zavučem pod tepih i crknem, kao buba? To što nisam zaboravila kako se koristi četka za kosu i sapun, ne znači da mi nije teško.

10. Mlada si, ubrzo ćeš naći novog. - M'da, pošto je osoba s kojom sam sve delila x godina i koji je, sasvim slučajno, ljubav mog života. F*ck you.

Little things

Muž je imao nekoliko navika koje su me dovodile do ludila:

Gde god bi skinuo majicu, tu bi je ostavio, promenivši nekada i po 4-5 u toku dana. U svakom džepu je imao bar po jednu maramicu, poneke od njih tako dobro skrivene, da su mi redovno priređivale iznenađenja prilikom pranja crnog veša. Polka dots everywhere. Škrgutao je zubima u snu. Nakon nekoliko godina zajedničkog života nije mi bilo žao da ga opaučim po ramenu da bi se okrenuo na drugu stranu i prestao. Svaki dan mu se  jelo nešto slatko. Ali, ništa slatko nije bilo dovoljno slatko, tj. dobro, osim ako nije bilo od čokolade, punjeno čokoladom, preliveno čokoladom i posuto čokoladnim mrvicama. Imao je običaj da ujutro rano ustaje i trupka po stanu, kao da se u kuhinji i dnevnoj sobi snima nastavak Jurassic Park-a, ili je bar tako delovalo iz mog ugla, iz spavaće sobe. Takođe, kada bi pričao sa nekim telefonom, njegov bas-bariton bi probijao sve zvučne barijere u vidu brundanja, za koje sam nekada imala utisak da čini da zidovi vibriraju. Nikada ništa nije mogao da nađe, makar mu to stajalo ispred nosa. Iz prodavnice bi mi umesto praška za pecivo donosio vanilin šećer. 

Čudno je kako mi baš te sitnice najviše nedostaju. 

Identitet - u kratkim crtama

Čudno je to... izgubila sam muža (čuj, izgubila, kao da sam ga negde zaturila) i više nisam sigurna ko sam. Imam utisak da sam se, mentalno, vratila na staru verziju sebe, pre nego što smo se upoznali.

Kao da su sve te stare verzije mene kostimi, okačeni u mom ormaru i isprobavam ih, jedan po jedan, srednjoškolka ja, student ja, supruga ja - i nijedan ne odgovara.
Probala sam i njegov identitet, slušala muziku koju je voleo, iskoristila par njegovih fora i izraza, ali ni to mi nije odgovaralo. Ko sam ja sada? Imam utisak da polako, ali sigurno, koračam ka pravoj krizi identiteta.

Da ne bude baš sve tako crno...

Kako opisati gubitak?

Iako svi koji su doživeli ovakav gubitak znaju kakav osećaj donosi (katastrofalan, u najmanju ruku), pokušaj da se opiše drugima je često neuspešan i frustrirajuć.  

Pokušaću da vam dočaram zbog čega je gubitak partnera toliko jedinstven i razarajuć i sa kakvim se promenama suočavam. Same reči ne mogu da opišu samu suštinu onima koji (hvala bogu) ovo nisu osetili, ali svejedno... here it goes.

Gubitak partnera je drugačiji od svih drugih. Neću ga izjednačavati niti veličati u odnosu na druge, jer neke jesam iskusila, a neke se nadam da nikada neću, zato i kažem - drugačiji. U ovom slučaju tugujem za onim ko me je najviše poznavao, za jedinstvenom vezom kakvu čini brak, onom koju mnogi smatraju svetom, za osobom koja je definisala moj smisao doma, za najboljim prijateljem i životnim saputnikom, onim kome sam se poveravala, od koga sam zavisila i kome sam potpuno verovala. Za onim koji me je razumeo i prihvatao onakvom kakva jesam. Za onim kraj koga sam se osećala sigurnom. Za onim sa kojim sam delila sve, privatne momente i najdublja osećanja. Za dušom sa kojom se moja dodirnula.

Ali, nije samo on otrgnut iz mojih ruku, ma koliko srceparajuće to zvučalo. Sa smrću supružnika, dolazi i tuga za još mnogo toga. Oplakujem gubitak sebe, onakvom kakva sam bila sa njim. Gubitak polovine para koji smo činili. Gubitak partnerstva koje smo sagradili. Gubitak uloge supruge koju sam prihvatila. Gubitak života kakav beše sa njim. Gubitak planova koje smo pravili. Gubitak snova koje smo delili. Gubitak budućnosti koju smo zamišljali. Gubitak dece koja nikada neće postojati...

Usred svega toga, suočena sam sa dodatnim problemima koje ovakva životna promena (kako klinički zvuči) nosi:

Moram stvoriti novi identitet, moram da definišem svoju ulogu u mom životu, da uspostavim novu vezu sa svetom, izgradim novi smisao postojanja, nove ciljeve, novi pravac za budućnost... i sve to u pokušaju da ispoštujem sve što je postojalo pre, naš zajednički život, ali uz potiskivanje gorko-slatkih uspomena koje bi me zadržavale u mestu. Mislim na srećne uspomene, ponajviše, ali i one koje se tiču smrti voljene osobe, iznenadne, šokantne, poražavajuće. Moram da se izborim sa osećajem krivice i nelojalnosti koji me prate u pokušaju da nastavim dalje, ali bez kidanja niti koje me vežu za prošlost, koju sam tako volela. Najlakše je ne ustajati iz kreveta.

Svi ovi zadaci moraju biti urađeni u vreme kada se moj život nalazi na najnižoj tački, u najgorem stanju koje mogu da zamislim, stanju kada sam najslabija, najranjivija, najnesigurnija, najizolovanija, slomljenog srca i emocionalno ispražnjena. Bez onoga na koga sam navikla da se oslonim i koji bi bio tu da pomogne i ponudi mi rame za plakanje, snagu da preguram ove izazove, za koje kažu da su najteži u životu. Bez onoga ko bi samim svojim prisustvom pružio podršku i motivaciju, samopouzdanje koje mi je potrebno da prebrodim ovo i mnogo više. Ipak, sama sam, oči u oči sa svojom najgorom noćnom morom. Onom iz koje pokušavam da se probudim skoro 2 meseca.

Gubitak supruga je dubok, dublji od ičega što mogu da zamislim. Jedinstven i razarajuć. Za većinu nas koji smo imali nesreću da ga doživimo, mnogo je gori od bilo kog drugog gubitka i može se porediti sa smrću samo nas samih. 

Kada ste poslednji put uradili nešto po prvi put?

Zvuči mračno, ali ne mislim na to što sam postala udovica (kako grozna reč, baj d vej, možda zato što sve udovice koje znam imaju minimum sedamdesetak godina i čitav život iza sebe), već na nešto manje drastično, svakodnevnije. Nekoliko dana pre nego što se sve izdešavalo, neko je tu rečenicu postavio kao status na fejsbuku i, sećam se, razmišljala sam kako se uvek može naći pregršt stvari, ako ne posmatrate samo one krupne. Ono što je usledilo mi je svom silinom utuvilo u glavu značenje reči ironija.

Sada, mesec i po dana kasnije, po prvi put sam uradila nešto što nikada pre nisam, kupila sam drvo. Pravo, pravcato, metar i po visoko drvo.

Biće zasađeno na groblju, da bi prkosilo svim onim sumornim tujama koje su tamo posađene i čame onako dosadno zelene. Jesam li pomenula da su mu cvetovi hot pink?

Uz malo sreće, izgledaće ovako nekako kada poraste; trenutno ima oko metar i po, i izgleda pomalo neugledno, kao i druge sadnice, pretpostavljam, jer životari u saksiji. Nadam se da će brzo rasti kada ga presadimo u zemlju  i da će na proleće imati ove divne cvetove. Muž se uvek izdvajao, ne samo visinom, već i karakterom, pa će to morati i sada, roze drvcetom, ali sigurna sam da bi mu se dopalo.

U pitanju je ukrasna jabuka, malus, ukoliko nekoga zanima latinski naziv. Meni se dopala ono šta simbolizuje - besmrtnost, lepotu, ponovno rađanje i mir.

Bila mi je zapravo, plan B. Najpre mi se dopao ukrasni glog, koji je potpuno crven, ali se maltene pred samu kupovinu potegla priča oko toga koliko je prikladno da na grobu raste glog, znate ono, vampiri, glogov kolac i sl. To me je nasmejalo, mislim da bi muž cenio ironiju i humor u toj situaciji.

Tih dana, dok smo intenzivno pretraživali internet u potrazi za lepim drvećem, dever i ja smo naišli na veliko drvo ukrasne jabuke u gradu. Prelepo, impozantno, a miris cvetova... predivan. I eto, sada sam je slučajno našla, na izložbi cveća u svojoj ulici. Da, namučila me je, saksija je teška kao tučak, bilo je 30 i kusur stepeni, ali sam se izborila sa njom nekako, i po prvi put u poslednje vreme sam se osetila kao da sam nešto postigla, osim ustajanja iz kreveta svakog jutra (što je takođe bio izazov, priznajem). Ponekad mi se čini da ovaj ''proces'' funkcioniše po principu ''korak napred, dva koraka nazad'', ali isto tako naučih da je to okej  i da je svaka postignuta stvar ipak mala pobeda, nebitno koliko sitna bila. Ovih dana i to je dovoljno.

Njušnite, ako imate priliku, predivno je.