Kako opisati gubitak?

Iako svi koji su doživeli ovakav gubitak znaju kakav osećaj donosi (katastrofalan, u najmanju ruku), pokušaj da se opiše drugima je često neuspešan i frustrirajuć.  

Pokušaću da vam dočaram zbog čega je gubitak partnera toliko jedinstven i razarajuć i sa kakvim se promenama suočavam. Same reči ne mogu da opišu samu suštinu onima koji (hvala bogu) ovo nisu osetili, ali svejedno... here it goes.

Gubitak partnera je drugačiji od svih drugih. Neću ga izjednačavati niti veličati u odnosu na druge, jer neke jesam iskusila, a neke se nadam da nikada neću, zato i kažem - drugačiji. U ovom slučaju tugujem za onim ko me je najviše poznavao, za jedinstvenom vezom kakvu čini brak, onom koju mnogi smatraju svetom, za osobom koja je definisala moj smisao doma, za najboljim prijateljem i životnim saputnikom, onim kome sam se poveravala, od koga sam zavisila i kome sam potpuno verovala. Za onim koji me je razumeo i prihvatao onakvom kakva jesam. Za onim kraj koga sam se osećala sigurnom. Za onim sa kojim sam delila sve, privatne momente i najdublja osećanja. Za dušom sa kojom se moja dodirnula.

Ali, nije samo on otrgnut iz mojih ruku, ma koliko srceparajuće to zvučalo. Sa smrću supružnika, dolazi i tuga za još mnogo toga. Oplakujem gubitak sebe, onakvom kakva sam bila sa njim. Gubitak polovine para koji smo činili. Gubitak partnerstva koje smo sagradili. Gubitak uloge supruge koju sam prihvatila. Gubitak života kakav beše sa njim. Gubitak planova koje smo pravili. Gubitak snova koje smo delili. Gubitak budućnosti koju smo zamišljali. Gubitak dece koja nikada neće postojati...

Usred svega toga, suočena sam sa dodatnim problemima koje ovakva životna promena (kako klinički zvuči) nosi:

Moram stvoriti novi identitet, moram da definišem svoju ulogu u mom životu, da uspostavim novu vezu sa svetom, izgradim novi smisao postojanja, nove ciljeve, novi pravac za budućnost... i sve to u pokušaju da ispoštujem sve što je postojalo pre, naš zajednički život, ali uz potiskivanje gorko-slatkih uspomena koje bi me zadržavale u mestu. Mislim na srećne uspomene, ponajviše, ali i one koje se tiču smrti voljene osobe, iznenadne, šokantne, poražavajuće. Moram da se izborim sa osećajem krivice i nelojalnosti koji me prate u pokušaju da nastavim dalje, ali bez kidanja niti koje me vežu za prošlost, koju sam tako volela. Najlakše je ne ustajati iz kreveta.

Svi ovi zadaci moraju biti urađeni u vreme kada se moj život nalazi na najnižoj tački, u najgorem stanju koje mogu da zamislim, stanju kada sam najslabija, najranjivija, najnesigurnija, najizolovanija, slomljenog srca i emocionalno ispražnjena. Bez onoga na koga sam navikla da se oslonim i koji bi bio tu da pomogne i ponudi mi rame za plakanje, snagu da preguram ove izazove, za koje kažu da su najteži u životu. Bez onoga ko bi samim svojim prisustvom pružio podršku i motivaciju, samopouzdanje koje mi je potrebno da prebrodim ovo i mnogo više. Ipak, sama sam, oči u oči sa svojom najgorom noćnom morom. Onom iz koje pokušavam da se probudim skoro 2 meseca.

Gubitak supruga je dubok, dublji od ičega što mogu da zamislim. Jedinstven i razarajuć. Za većinu nas koji smo imali nesreću da ga doživimo, mnogo je gori od bilo kog drugog gubitka i može se porediti sa smrću samo nas samih.