25/07/2011

Рецепт за ђулав и домаћица unplugged

   Још једно споро буђење у Weißkirchen-у, лето је, а у Банату време тече полако и лењо, баш како се ја будим. Наравно, пробудила сам се у кревету сама, што ми увек даје прилику да се дијагонално бацим на мужевљев јастук и дремам још пола сата уживајући у простору, који ми у току ноћи недостаје, јер мој драги у сну изводи акробације... или јогу, своди се на то да окупира моју ''територију'' к'о Немци Француску, а мени остаје само да у себи узвикујем: ''Sacrebleu!'' и евентуално га ''нежно'' ћушнем у нади да ћу га натерати у повлачење. Обично не успева.

Након пар сати, реших да се позабавим ручком, а у плану сам имала пилав, али не онај који се налази по кулинарским сајтовима, већ пилећи пилав који је правила моја бака, а који се запече у рерни, ал' не лези враже - потрага за пилетином, недељом у подне, у Weißkirchen-у је малтене немогућа мисија. Не увек, али када мени треба, сви пилићи, смрзнути или не, посакривају се и мистериозно нестану из расхладних витрина продавница. Из револта реших да уместо пилава направим ђувеч и напуних корпу паприком и другим поврћем. Окрутна судбина (мало драме не шкоди) се онда поиграла са мном и у малој, мени до тада непознатој продавници на путу кући нађем пилетину. 
   Е, сад, мала лекција из кулинарства - ђувеч је заправо посуда у којој се храна пече, али сам ја, инвентивна домаћица решила да експериментишем и спојила рецепте за пилав и ђувеч = ђулав. Без много филозофирања, пиринач, поврће, чак и омражене паприке (све за љубав, мој муж их обожава), пилетина исецкана на коцкице, миришљави зачини из баште и паф! - затворих рерну.



   Предахнула сам као и свака врсна домаћица, уз партију фејсбука и читање неког новог блога, размишљајући како би требало да сликам своје кулинарско ремек-дело, пошто се испече. Наравно, пошто сам се својски занела читајући, скочила сам као опарена, убеђена да ће ручак загорети, али стигох на време. Фију. Муж, измучен чекањем и одолевањем мирисима из рерне,  погледа помућеног од глади, одмах је прионуо на прототип ђулава...
15 минута касније, ништа није остало за сликање. Изгледа да ћу чешће морати да експериментишем, ако се између мене и шпорета не испречи неки ''page-turner'' блог/сајт.
   Вече је почело интересантним ударом грома у неки далековод и све нас у граду оставио да уживамо у романтичној помрачини. Пало је неколико романтичних партија ремија уз свеће, романтично отапање фрижидера и још романтичнија олуја. Океј, то заправо волим. Оно што не волим је шеснаест сати без струје, а то нас је задесило и трајало, трајало, свеће су догоревале, леђа су нас болела од седења за столом и картања, а као из ината, није ми се спавало. Шта су радили у 18. веку? Реторичко питање. Зато су и имали буљуке деце. Најгоре је имати (струју) па немати. Размажене хај-тек домаћице би да свисну без компјутера и малих електричних уређаја, наравно, мислим на мене. Ипак, добила сам прилику да више времена проведем напољу, са куцама и мацама, блатњавих њушкица, којима је главна амбиција да ми се колективно попну у крило. 

После неколико минута су чак и они почели да ме игноришу.  

У нападу жестоке досаде сам напала мужа пинцетом, залепила му отпали циркон с телефона на уво, а онда га зафркавала да изгледа као пајсер. 
  Данас, у 15 часова су се богови електрицитета најзад смиловали и мој компјутер је оживео (замислите узвике гласом др. Франкенштајна: ''It's aliveee!"), а ја се прилепила уз тастатуру да мало скитам и пишем.

1 comment: