30/07/2011

Спаљивачица ciabatta


Шта сам оно рекла о хорорима и ономе како никада не треба рећи: ''Шта је најгоре што може да се догоди?'' Па, не треба или сам ја баксуз. Но, да кренем испочетка.
   Имала сам жељу да испечем италијанске миришљаве хлепчиће, замишљала сам како их, поруменеле, вадим из рерне, а мирис врућег хлеба са белим луком и босиљком се шири кухињом. У позадини би свирала тиха, медитеранска музика, чисто да употпуни слику. Стварност је била друкчија. Најпре, бига уопште није нарасла, забушавала је у току ноћи или квасац није сарађивао. Да спасим ствар, додам још квасца и наставим по рецепту. Најзад, тесто је нарасло, али је уследио фијаско звани прављење хлепчића и ређање у плех. Мајко мила, какво је оно тесто било, меко, најмекше, да сам хтела тако да га направим, не бих успела. Клизило је кроз прсте као пустињски песак. Нисам лоша куварица, варјаче ми. До сада сам упропастила само мафине, једном приликом, али то није имало везе са мном, него са рерном без термостата код моје свекрве. Били су црни споља и благо урушени, као да су имплодирали пуким, несрећним случајем. Рерна? Не, бољи назив за то сокоћало је крематоријум, за 5 минута спаљује, као да у њој обитава какав страшни змај. Не знам зашто сам решила да поново покушам дуел са њом, на њеном терену, овде у Weißkirchen-у. Као да ми ненарасла, млитава гомилица теста није била довољан знак да треба да одустанем. Авај, тврдоглава домаћица не зна када да дигне руке. Неким чудом их поређах у плех, каквог-таквог облика и убацих у чељусти успаване немани. Наравно, у току печења, уместо да помно пратим шта се догађа унутра, ја се загледам у Оранџ Каунти Чоперс на Дискаверију, али не на дуже од 5 минута. Прекасно. Муж је у том тренутку отворио рерну и, на мој ужас, извадио спаљене комадиће нечега што је, у мојој бајковитој визији, требало да буде златно-жута корица, хрскава колико и миришљава, а унутра sexy празнине, изазване мехурићима у тесту. 
Само један комад успео је да избегне кукавну судбину својих сапатника, па је својим јунаштвом и вештинама одолевања врелини, заслужио да се фотографише. Као шлаг на торту, ова домаћица још није овладала својим фотоапаратом и микро/макро опцијама које он пружа. Другим речима I suck, тако да, то вам је што вам је, једна сирота ciabatta вас очекује већ у следећем реду.


За утеху, М. их је у сласт вечерао.  На крају је и судове опрао, што мене чини веома срећном женом. Ипак, не знам хоћу ли имати храбрости за још један окршај са озлоглашеном свекрвином рерном. Мислим да ћу причекати да одемо кући, моја рерна и ја се више разумемо и дефинитивно боље сарађујемо. 

No comments:

Post a Comment