29/07/2011

Ciabatta in the making, а док чекам да нарасте ваља мало и писати...


   Ноћас је поново севало, а богме и грмело, толико да сам морала да тутнем јастуче преко ушију да бих могла да заспим, мада иначе преферирам такво време. Нисам мрачњак, ал' ме олује опуштају. Знате, као када сте јако, јако напети, па се одједном испразните, извичете на некога, одгледате одличну драму и прописно исплачете или добијете чашу вина (или пива, у мом случају) и фину масажу стопала. Е, тако се време мучило, облачило, облаци се вукли и ваљали споро по сивкастом небу, а онда је почело, прво полако, чули су се само зрикавци и понеки комшијски пас, а онда кррр, бам, грм! Јутро је било још горе, досадна киша,  као да сам се пробудила у новембру. 
   Сва мрзовољна, нисам била расположена ни за ''добро јутро'' од стране мог драгог, док нисам дохватила чинију млевеног кекса са млеком. Ретко пијем кафу ујутро, само се понашам као мрзовољна петогодишњакиња, док не проверим блог, трачеве, торенте. После тога може све.



Ипак, овог јутра сам се одлучила за поновно ваљање по кревету, а ускоро се прикључио и муж, у друштву лаптопа, па смо тако џабалебарили, свако за себе, он уз Зуму, ја уз неку љубавну комедију коју ми препоручише на ''Ани''. Као и увек, док смо успутно ћаскали, споречкали смо се због супротног мишљења па је то морало да се реши партијом озбиљног голицања, док неко не изгуби дах или почне да виче: ''Немооој, ја сам старији човек!'' (мој муж, који је 5 година старији).
   Поподне сматрам личним тријумфом, јер је старији човек (платићу за ово, он ревносно чита моје пискарање) појео три тањира грашка, јела које је претходне 33 године провео мрзећи. Нисам могла да га убедим ни да га проба прве 3 године наше везе. Сада га је бурма обавезала да ме послуша и није се покајао. У питању је био најпростији кувани грашак, она варијанта са јунетином, када исецкате шаргарепу, месо, ставите грашак, налијете водом и на крају направите запршку и зачините. На томе сам одрасла и годинама нисам могла да схватим како људи не воле нешто тако лепо као што је грашак. Способна сам да поједем целу конзерву, добро, без саме конзерве, још нисам достигла стадијум козе (ха, ха), а овај за ручак је још и домаћи, из баште, па млад и миришљав, милина једна. Сад схватам колико је начин припремања важан и због тога ми је још драже што он воли мој грашак. Ох, ситне животне радости!
Била сам толико расположена да сам пристала и колач да направим, наравно, најпростију, најкраћу (временски) варијанту, пошто М. (муж) обожава слатко, а и кукао би и скакао око мене све док не предузмем нешто по том питању. Знате оно, ред кекса, ред пудинга помешаног са чоколадом за кување, па посуто сецканим лешницима, па опет ред кекса итд, а одозго шлаг? 

Идеално кад вас мрзи да печете 643 коре за мађарицу (мораћу да одвојим један засебан пост само за њу, имам штошта да кажем) и сличне торте од 15 јаја, ока даждевњака и три змајеве длаке, а мушкарци, када је слатко у питању, генерално не примећују разлику јесмо ли за шпоретом провеле двадесет минута или пет сати. Мом је потребно само да осети а) слатко, б) кремасто, в) чоколадно.
   Предвече се догодило нешто чудесно, добро, бар за нас - Срећко, наше четворомесечно штене, Ђурђевкин брат близанац, који је иначе мирнија половина тандема, за разлику од Ђуђе, која се већину времена понаша као тасманијски ђаво, а тако и звучи - непрестано гроктање, фрктање и гргољање уз повремене нападе пискавог лавежа, се огласио! До сада је ''говорио тихо и водио пса са собом'' (Ђуђу). Заправо, није чак ни био тих, него потпуно нем, није ни гласа пуштао од себе до пре пар сати када се из дворишта чула серија дубоког ''гррр'', ''гррр'', ''гррр'', као да је нешто лоше појео (пу, пу!) или му је нешто застало у грлу (пу, пу, пу!) , да би се онда проломило једно гласно и јасно ''Вау'' (или ''вуф'', како вам драго)! Дебељушни Срећко је нашао свој глас, па сад он, Ђуђа и Меда могу да лају у глас када неко наиђе, мада, ако је лењ колико мислимо да јесте, препустиће оглашавање женском делу екипе (Меда & Ђуђа), а он ће да лешкари у мом крилу, као и до сада, док му (налик на) прасеће ножице висе опуштено на све стране. Срећко је зен мајстор.


Срећко, витез од Блатњаве Њушкице

Зато, од силне среће и реших да се опробам у прављењу  у наслову-поменутих ciabatta хлепчића, хоћу да усавршим рецепт, па их ваља, за почетак, направити и први пут. Сутра ћу имати много више материјала за писање о њима, нарочито ако нешто не крене како треба. Зашто сам то рекла? То увек кажу у хорорима и онда све крене наопако. Damn!

2 comments:

  1. Hello there,Novopecena Domacice,dopadaju mi se tvoji postovi,lako citljivi i zanimljivi. Procitah sve u jednom dahu,ali nekako sam s' mislima zakucala na pocetku,pa ne prestajem da razmisljam o kisi,koja i nocas pada-ne prestaje(pitam se koliko kise zemlja moze da proguta?),i da buljim u tvoj kolac,koji me podsetio na Tiramisu,inace moj omiljeni.I sad mi se jede nesto slatko...

    ReplyDelete
  2. Good morning, Miss Zuckerwasser, драго ми је што ти се допада моје писаније, нарочито што рече да су ми постови 'лако читљиви' - било би грозно да је то као код певања - лепо певам, али ме је тешко слушати... you know what I mean ;)
    Код мене је киша престала да пада, али све ми мирише на то да ће се ускоро вратити, с појачањем!

    ReplyDelete