Identitet: Revisited

Pre nedelju dana, u sred vrleti Jahorine, u pohodu na pečurke, zapitala sam se šta ja to radim sa svojim životom. Na skoro 2000 m nadmorske visine sa baterijskom lampom u jednoj i pregrštom crnih truba u drugoj ruci (pa, u korpi, al' to mu dođe to), u Star Wars majici i novim, belim patikama, kao izuzetno iskusna gljivarka, jer, bele patike su idealna oprema za vlažnu zemlju u sred divljine, right? Možda i nisu loše, jer se lepo vide daždevnjaci kada pređu preko njih. Yup, that happened. 

U suštini, znala sam šta radim u tom konkretnom trenutku, na kraju krajeva, samovoljno sam krenula u ''lov'' na goth pečurke - kako volim da ih zovem, jer, postoji li bolji opis za potpuno crne gljive, a da nije Craterellus cornucopioides, mislim, ko će to da upamti, ma koliko kul i magično zvučalo - ali me je ta misao paralisala na sekund, u sred planine, van sezone, među lijama, gavranima i ko zna kakvim još živuljkama, koje, iako volim, ne bih da sretnem u sumrak. Šta, do đavola ja radim ovde? 10 km od najbliže civilizacije (čitaj: wifi signala). U Star Wars majici i belim patikama. Sama. 

Jednostavan odgovor je - berem pečurke, logično. Onaj koji zapravo tražim je - I have no fucking idea.

Imam tri banke i stojim usred proklete, mokre šume, među gušterima, dok slušam Electric Six na telefonu, because, why not, ionako je sve ostalo nenormalno. U paralelnom svetu, pretpostavljam da bih bila kod kuće, spremala večeru ili gledala tv sa mužem, šta bi udata kućna buva na početku četvrte decenije radila inače? Ali ne, evo me na par stepeni iznad nule, s korpom punom crnih pečurkica i crnom kapuljačom, kao u izvitoperenoj verziji Crvenkape. Život ima smisao za humor, zar ne? 

Krenula sam na road trip da malo promenim sredinu i vidim neke drage ljude, koje je sudbina razbacala po različitim ćoškovima sveta. Nazovimo to okupljanjem porodičnog klana, negde na pola puta većine nas, razvejanih kao pahuljice snega. Između slušanja anegdota iz detinjstva, ispijanja  konjaka i šampanjca, što je, znam, ekstravagantan izbor za boravak na planini, šetnje po proplancima i brdima i preskakanja planinskih potoka, imala sam dosta vremena da radim na introspekciji. Šta sam postigla za ovih godinu i po otkako se sve izvrnulo naglavačke, stagniram li ili napredujem, polako, ali sigurno? Toliko pitanja, a tako malo odgovora. 

Ako kao početnu tačku uzmem prokleti 22. mart, onda whoa, postigla sam dosta, ali, treba li da budem ponosna na to? Kako da se ponosim time što pokušavam da se prisetim kako izgleda osećati se normalno, a još nisam dosegla to stanje, niti sam sigurna da ću ikada? Ako uspem, hoće li bol prestati? Ako bol prestane, znači li to da sam prebolela? Ako prebolim, znači li to da sam zaboravila? Ako zaboravim, znači li to da... too much. 

Pretpostavljam da je pitanje zapravo - ko sam ja sada? Prošlo je 18 meseci . Pretpostavljam da više nisam supruga, majka nikada nisam ni bila, a jedva funkcionišem kao član ljudskog društva u većini slučajeva. Šta ako ne mogu da se definišem ni kao udovica i da time objasnim zašto sam ovakva kakva sam? Shvatam da je samo do mene kako ću samu sebe da etiketiram, ako uopšte moram, ali je čudan osećaj kada se nakon godinu i nešto svi oko mene vrate svojim navikama i porodicama, a ja ostanem sa hiljadu krhotina onoga što je nekada činilo ispunjen život. Kako da nastavim dalje ako se osećam kao udovica, a kako da prestanem da budem udovica, kada se trenutno osećamkao da je to srž moje ličnosti. Njegova supruga, njegova udovica. Jesam li i dalje njegova? Hoću li biti ako ikada uspem da zavolim nekog drugog? Sve to deluje kao naučna fantastika, Doctor Who ima više smisla nego moje razmišljanje.

Ne postaje bolje. Život je jednako dosadan i isprazan kao i pre godinu i po. Usamljenost i osećaj izolacije guše istom jačinom, ako ne i gore, jer, tu je i mirenje sa činjenicom da ovo nije trenutno stanje koje će proći. Iznenadna svest da je otišao zauvek, a koja mi povremeno vrisne u glavi ne događa se često kao ranije, kao što uzrok ove mizerije nije ono što dominira mojim razmišljanjem, već samo rezultat. Šta ako gubim mukom novostečeni identitet, na koji se nisam čestito ni navikla (a i kako bih, ponavljam se, ali udovica je tako grozna reč...)? Nisam više osoba koja ne može da podnese da vidi svoj lik na slikama, jer primećuje mrtav pogled na koji niko drugi ne obraća pažnju, osoba čiji se život u vidu tepiha izmakao pod nogama, ali ko sam? Čudna usamljena devojka/žena (ovih dana mi se događa da me u istom danu oslove sa devojčice, devojko i gospođo, što samo doprinosi ovoj krizi, mada ume i da laska) sa prvog sprata koja slavi Noć veštica, ima tetovaže i sluša Tool, Vagnera i Branka Kockicu u istom danu? Perspektivna crazy cat lady? Plavuša od (skoro) dva metra koja pravi mean tart sa jabukama i može da otpeva špicu Big Bang Theory bez greške i u real speed-u? 

Možda je odgovor zapravo prost, možda sam ja sve to i još ponešto... izgubila sam dosta, ali ponešto i dobila usput. Novu hrabrost, ideje i shvatanja. Mnogo manje me boli pozadina za mišljenje drugih ljudi. Nije da me je ranije bilo nešto posebno briga, ali sada je doseglo nivo potpunog don't give a fuck zena. Kanališem muža u društvenim situacijama, naučila sam da se ne stresiram previše kada treba da komuniciram sa nepoznatima, da raskrstim sa energetskim vampirima ili ljudima u koje sam imala veru i od kojih sam imala određena očekivanja, a koji su me razočarali mnogo puta. Otvorenija sam, iako u isto vreme mnogo opreznija. 

Da li je ovo moralo da se desi da bih ja naučila te životne lekcije? Nisam toliki vernik, a i da jesam, ovo bi me nateralo da sumnjam u mnogo toga. T. kaže da život ume da bude bag of dicks i moram da se složim sa njom. Ma koliko nihilistički zvučalo, randomness života mi lakše pada nego verovanje da je neko ili nešto ovo planirao. 

Imam utisak da je moje pisanije odavno prešlo u filozofiju, pa pardoniram zbog toga, počela sam da pišem sa namerom da opišem simpatično putovanje, a osvestila se na drugoj transcendentalnoj ravni.

Takođe, letimičan pogled na redove ispisane gore, govori mi i da sam počela komfornije da koristim izraze koji nisu preterano damski, ali, shvatam da to ima veze sa zen stanjem koje pomenuh. Možda sam i dogurala do faze besa. Nisam načisto još, nemam želju da udaram išta, ali ko zna... ako mi naleti nešto ili neko, možda se iznenadimo oboje. 

Dok ne iskristališem svoja osećanja i misli malo bolje, možda je pametnije da se vratim čitanju Outlander serije knjiga, koja preti da ostavi ozbiljne posledice po moj vid, jer blejim u ekran čitajući elektronsku verziju već duže od 10 dana, preko 4000 strana za sada i ne mogu da se zaustavim. Znam da me mnoge stvari opisane u knjizi dotiču i poistovećujem se sa likovima i situacijama, što možda nije od pomoći za moje trenutno stanje, ali do đavola s logikom, knjiga je OMG OMG OMG! u nedostatku boljeg opisa (Crvenokosi Škoti u kiltovima, putovanje kroz vreme, kotrljajuće slovo r u naglasku, tenzija između likova, koja se može seći nožem - nije li to i više nego dovoljno), ne osećam se isuviše elokventno za takve zadatke, ionako sam isuviše smorila esejem o krizi identiteta. Možda sam na pragu drugog puberteta. Ništa me ovih dana ne čudi. Je suis prest.

Sing me a song of a lass that is gone

Say, could that lass be I?

BUTTERNUT SQUASH CREAM SOUP

KREM SUPA OD MUSKATNE BUNDEVE

Sastojci

1kg oljuštene i na kockice naseckane bundeve iz koje su izvađene semenke

2  oljuštene i iseckane šargarepe

2 naseckana crna luka, srednje veličine

1/2 l bistre pileće supe

1/2 kašičice soli

Prstohvat crnog bibera

2 kašike maslaca

200 ml pavlake za kuvanje

Kisela pavlaka, za serviranje, po želji

Naseckanu bundevu, luk, šargarepu, pileću supu i so staviti u šerpu i kuvati na blagoj vatri oko 30 minuta, ili dok bundeva u potpunosti ne omekša. Supu sipati u blender sa dodatkom maslaca, pa ponovo usuti u šerpu i dodati pavlaku za kuvanje. Služiti sa kiselom pavlakom i/ili krutonima, po želji.

Kako se dogodilo.

Ovaj blog je kanda malo na mračnijoj strani spektra, ali zaista ne znam kako bih drukčije pristupila ovom periodu svog života. Naravno da u meni još čuči ona nasmejana lujka koja grli plišane jednoroge po prodavnicama igračaka jer joj je glupo da ih kupi pošto ima skoro tri banke i ne ume da laže da je za sestričinu/bratanicu, pa hajd' da ih prigrli malo i uživa u njihovoj pufnastosti, kao u iščašenom zoološkom vrtu. Ona koja je potajno potpuno izbedačena što nije sirena i koja se uvek iskreno šokira kada neko nije gledao The Goonies i odmah maše originalnim diskom, spremna da sa neprosvetljenom individuom pogleda film po 256. put, jer niko ne sme da ide kroz život, a da ne zna ko je Jednooki Vili. Zaboga. 

Ona koja se na ozbiljnom radnom mestu potajno smeška što je prethodne večeri nalakirala nokte u sve boje duge, jer je zima i dani su tmurni, pa bar nešto da bude vedro i veselo. Ispod strogo poslovnih pantalona niko ne zna da se krije krajnje neozbiljna tetovaža. 

Mračnija, ozbiljnija polovina je izbila na površinu. Ona koja na fotografijama ima umorne oči i prazan pogled. Lažan osmeh. Autopilot, sposobna da izdrži dan, a da ne počne da gađa nepristojne prodavce na pijaci najtvrđim povrćem koje nađe, da se suzdrži od najsočnije psovke koju je ikada čula i nikada nije imala hrabrosti da je izgovori naglas, a možda i od neke kletve pročitane u jednoj od knjiga prilikom spremanja ispita iz Kulturologije, kada se neko ponaša kao potpuni kreten prema meni, ničim izazvan. Nikada nisam volela da pravim scene, valjda jer sam povučena, ali možda to i nije najbolja osobina; imam utisak da mnogi zapravo zaslužuju da im se očita bukvica. Gde mogu da razvijem taj skill, da kažem pravu stvar u pravom trenutku? Mislim da se s tim rađaš, a možda je to Maybelline. 

Znam da zvuči konfuzno, ali mislim da ću uspeti da se ispetljam iz ovog klupka misli koje sam pljusnula na virtualni papir. Bear with me.

Lepršava, nežna strana mene, koja voli piknike na travi i roze karmine je ona srećna, naivna strana mene, a ova sarkastična veštica je ona koja je morala da povuče veći deo tereta, ona koja je morala da bude jaka, da bi živci izdržali šok koji se dogodi kada se život preturi naglavačke, kao kada u nemim filmovima Čaplinu izvuku tepih pod nogama... samo ni izbliza tako smešno. 

Osećam potrebu da ovde napravim napomenu da je ono što sledi verovatno potresno i veoma, veoma mračno, ali osećam potrebu da opišem taj dan. Zato, ako niste spremni za poražavajuće realne detalje, vreme je da stanete sa čitanjem. 

22. marta 2013. sam ležala na svojoj, desnoj strani kreveta i slušala u polusnu kako se muž sprema za posao, trupkajući po stanu u stilu omanjeg T-reksa, sto puta otvarajući fioke i ormar, suptilno kao slonče u staklarskoj radnji, kao i obično, kada bi pokušavao da bude tih. Kasnije sam shvatila da je tražio nešto deblje da obuče jer je padao sneg. 

Rasanila sam se i na fejsbuku napisala kako ''scumbag husband trupka po kući i ne dâ mi da spavam'', jer je to sa scumbag husband/wife bila naša interna šala. Odgledala sam potom najnoviju epizodu Grey's Anatomy, naglas razmišljajući kako prvi put gledam neku od epizoda gde niko nije stradao. Minut kasnije mi zvoni telefon i od tog momenta sve postaje samo magla. 

Taksi, čekaonica u bolnici... pitanja koja mi postavljaju o njemu, ko sam ja i šta sam ja njemu. Doktori i sestre koji prolaze, a niko ništa ne želi da kaže. Kasnije prilazi jedan beli mantil i kaže: ''Vi ste supruga? Na odeljenju reanimacije je, ali ne izgleda dobro.'', i nastavlja dalje, svojim poslom. ''Kako bre ne izgleda dobro, he's a handsome devil! Kakva bre reanimacija?!'' Jedino što su mi preko telefona rekli je da se onesvestio. Odjednom um pokušava da poveže konce i pomiri ideju o tome da silly muž nije doručkovao i da mu se zavrtelo u glavi, pa su ga iz firme poslali na pregled do nekakve reanimacije. Znam šta to znači. Odrasla sam sa lekarom, odgledala sam i previše medicinskih serija. Grozničavo razmatram scenarije koji mogu da dovedu do proklete reanimacije. Srce, pluća, mozak. Ništa mi od toga ne deluje logično jer je hipohondar koji redovno ide na preglede, a zbog benignog tumora u mladosti je posebno pažljiv i ide na kompletne pretrage na svakih godinu dana. Pre samo mesec dana je bio na ultrazvuku srca i doneo i ekg zapis kući, čuvam ga u novčaniku jer je simpatično imati njegove otkucaje srca na papiru. Nemam pojma koliko je sati, koliko sam već tamo, da li sam išta popila, pojela. Kao da je juče bilo, sećam se momenta kada sedim na plastičnom sedištu koje podseća na ona stadionska i čvrsto rešavam da ne budem pesimista. ''Okej, biće u bolnici neko vreme''. Imala sam jasnu viziju kako sedim na njegovom bolničkom krevetu i teram ga da jede više voća dok se on žali na loš wifi signal koji ga ometa u surfovanju netom na laptopu. 

Onda vidim još jednog doktora koji mi prilazi, sa najboljim poker face koje sam ikada videla i moli me da pođem za njim u hodnik malo dalje od čekaonice. Ne gleda me u oči. U tom trenutku znam šta će mi reći, ali ga svejedno pratim. Pita me hoću li da sednem, a ja mu kažem da mi samo kaže šta ima da mi kaže. Servira mi napamet naučen tekst, identičan onome koji sam sto puta čula u Grey's Anatomy. ''Učinili smo sve što je bilo u našoj mogućnosti, bla, bla, bla, bla...'', njegove reči se gube u daljini. Pretpostavljam da ljude odvode u taj hodnik, da ne bi bilo drame u čekaonici. Kako ljudi inače reaguju? Vrište li? Padaju? Sećam se svog ledeno hladnog glasa koji pita može li da ga vidi, odbacivši sve pređašne strahove i izjave da nikada u životu ne želi da vidi nekoga ko nije živ, jer je to najstrašnija scena koju sam ikada mogla da zamislim, i saznanja da je muž sve vreme bio tu, u prvoj ordinaciji, ni 10 metara od mesta gde sam čekala... minutima? Satima? 

Osećala sam se potpuno prazno. Kao da mi je neko izbio vazduh iz pluća, pretvorio me u robota koji ume da izvršava jednostavne komande. Iza vrata, bio je on, u toj maloj, jednostavnoj, beloj prostoriji. Znate ono kada u filmovima zavape: ''Izgleda tako sićušno!''. Well, meni je on izgledao svakako, samo ne sićušno. 

Poznata stopala, ramena... telo prekriveno belim, dotrajalim čaršavom. Sto na kome leži prekratak za njegovih 205 centimetara, zašto mu glava visi, želim da pitam, ali glas ne izlazi iz mene. Izgleda kao on. Nikako drugačije. Mlad, jak. Gusta kosa, brada od 2 dana i orka u talasima na ruci. On, ali nije on. 

Prišla sam i prislonila uvo na njegove grudi, jer sam samo nekoliko sati pre ležala na njima i slušala umirujuće, snažne otkucaje srca. Tišina. Pridigla sam mu glavu, a u sebi čula samo odjek svog glasa: ''Zašto se ne probudiš, probudi se, probudi se...'' Imao je cevčicu u ustima i ruke sklopljene na stomaku, vezane nekim zavojima. ''Zašto ste ga vezali? Ko se drznuo?'', želim da pitam, a u sebi već znam odgovor, jer iz malog mozga isplivava sećanje drugarice koja jedne novembarske večeri priča neku anegdotu o noćnoj smeni u bolnici u kojoj je medicinska sestra i tome kako se preminulima vezuju ruke, kako ne bi padale dok ih prevoze. Shvatam da, ako je tako, da se to desilo pre izvesnog vremena, jer su već stigli sve to da urade... nije bilo panike, nije bilo utrčavanja i istrčavanja iz te prostorije, jer sam sedela tako blizu, zapazila bih to komešanje. Niko nije dramatično, preko razglasa, uzviknuo: ''Code blue!'' ili nešto slično. 

Mirisao je na zavoje. Na lekove, kao ormarić u kome moja nana drži flastere i drugu opremu za prvu pomoć. Moja nana, koja se bliži devedesetoj. Pitala sam se kako je moguće da ne miriše na Baldessarini, kada je samo par sati ranije tek odlazio u kancelariju, sveže naparfemisan. Znala sam da ne mogu dugo da budem sa njim, pa sam ga poljubila u rame, u grudi, u čelo i ugao usana, gde ona grozna cev nije smetala i rekla mu da je okej, da sam tu i da može da spava, da ga volim najviše na svetu i da se ne boji, jer sam uvek uz njega. Dali su mi neku tabletu da popijem, i kao dobri, poslušni robot, uzela sam je, ne pitavši šta je to uopšte. 

Sećam se da su po mom izlasku iz zgrade bolnice padale krupne pahulje i da sam hodala napola zaprepašćena kako to da se svi ponašaju kao da je sve u redu? Zar ne znaju šta se dogodilo? Kako to da se svet i dalje okreće? 

Ostatak dana sam provela na kauču, u njegovoj ogromnoj dukserici, sedeći savršeno mirno, kao statua. Ni reč, ni uzdah, ni suza. Sećam se svih ljudi koji su došli, tihog pričanja, neverice. Plač njegove majke, očaj na njenom licu i ponavljanje pitanja upućenog meni: ''Reci mi da nije istina! Reci da me lažu!''. Nisam bila sposobna da joj odgovorim, gledala sam samo u jednu neodređenu tačku u daljini, želeći i čekajući da svi odu. Pamtim pitanje gde želim da ga sahranimo. ''Zašto bismo ga sahranjivali, on ima samo 35 godina?'', mislila sam u sebi. Iako sam čvrsto želela da ga zadržim što bliže, znala sam da moram da ga pustim da ode kući. To je mesto koje voli najviše na svetu i jedina ispravna odluka...

U jednom momentu, pošto su se ulazna vrata zatvorila za poslednjim ''gostom'', teškim koracima sam otišla u našu spavaću sobu, jednim potezom, kao da je to najnormalnija ustaljena navika, pokupila njegove stvari koje su visile na čiviluku u uglu sobe, napravila gnezdo oko sebe i spavala narednih 12 sati, budeći se na svakih sat ili dva jer je krevet prazan. 

Morala sam da sačekam ponedeljak da bih saznala šta mu se dogodilo, jer niko ne radi vikendom, a ono što je tragedija za nas je za njih samo običan radni dan. 

Njegova porodica se vratila u rodni grad da započne pripreme oko sahrane, ali ja nisam mogla da se maknem s mesta, ne dok je on ovde, u bolnici... u hladnjači. Nisam želela da bude sam, pa sam sedela u našem stanu iščekujući ponedeljak, pa onda rešila da tog dana moram da kupim olovku za obrve (zašto, ne znam, zašto tada, još manje, ali uredno sam se uputila u ''Jasmin'' sa tim zacrtanim ciljem i ostvarila ga), a nedelju provela manijakalno iščitavajući tekstove o smrti na internetu i perući veš, jer su mi vratili stvari u kojima je bio kada su ga dovezli u bolnicu. Nisam mogla da spavam jer sam bila ubeđena da će mu biti hladno, pitala sam se da li je nenormalno da ih zovem i kažem im da je zimogrožljiv, ali zdrav razum je nekako nadvladao taj momenat. Prostirala sam njegovu odeću... žutu, mekanu duksericu koju je nosio tog dana i za koju sam ga zafrkavala da izgleda kao pile od 2m kada je obuče, farmerke, braon polo majicu koju je mrzeo. U momentu sam htela da ga pozovem i da ga pitam zašto ju je obukao kada je toliko ne voli, ali sam onda shvatila da nešto s njom nije u redu. Bila je isečena, zbog reanimacije. Ne znam ni sama koliko sam stajala gledajući tu majicu u svojim rukama i, odjednom, čudne krajeve, kao froncle, koji su visili na sve strane, ali verovatno sam dugo bila odsutna, jer je moja mama je ušla u sobu da me obiđe. Izustila sam panično: ''Ja ne znam kako da prostrem njegovu majicu.'' Um je čudna, nedokučiva stvar. 

Mama je tu majicu kasnije spakovala na samo dno njegovog ormara, da je ja ne bih ponovo videla. Tamo je i sad. Nemam snage ni hrabrosti da otvorim ta vrata i pogledam prostor u kome vreme i dalje stoji, poznate materijale i vedre boje, rukave koje su njegove snažne ruke ispunjavale, meku odeću koja se, zajedno s njim, obavijala oko mene i pružala mi sigurnost i ljubav. 

Kada je najzad osvanuo ponedeljak, dobila sam odgovor koji sam očekivala, a koji nije promenio ništa. Činjenicu da njega više nema, činjenicu da sve što se dogodilo nije logično i da je od tog trenutka sve izgubilo smisao. 

Srce. Udar tako jak da je jedan od mišića bukvalno pukao od te siline. ''Nije osetio ništa, bilo je gotovo pre nego što je dotakao pod, da mu se to dogodilo u sred bolnice, pred 100 lekara, ne bi mogli da ga spasu.'' Nema objašnjenja zašto mu se to dogodilo, osim random shit happens. U trenutku kada je pao, šalio se sa koleginicama na poslu, bio je nasmejan i raspoložen, a sekundu kasnije...

Sekundu kasnije njega više nije bilo, a ja sam kod kuće, ušuškana u bezbrižnost dotadašnjeg života, gledala glupavu medicinsku limunadu, nemajući nikakvu ideju o tome da sam u momentu izgubila sve i da ću tačno u 10:00 dobiti poziv nakon čega ništa više neće biti kao pre. 

Od tog trenutka prošla je jedna godina, četiri meseca i osamnaest dana. Ukupno 505. I dalje imam utisak da sam ga videla juče, da je svega par sati proteklo otkad sam prošli put osetila njegovu kožu pod prstima i čula njegov dubok, sneni glas koji kaže: ''Smoriška, spava mi se, gnjavićeš me sutra.'' Poslednje što smo rekli jedno drugom je: ''Volim te''. Čovek bi pomislio da je to nekakva uteha. Uteha, malo morgen. I just miss him so fucking much. Svaku noć, svaki dan, svaki sat i svaki minut. Uvek. 

Mala noćna razmišljanja, priča bez kraja i početka

Znaš onaj osećaj kada, nakon dugog dana, legneš u krevet misleći da ćeš zaspati kao beba, dok si rek'o ''keks'', a onda ti na pamet padne jedna misao, pa druga, pretvarajući se u kovitlac ideja, preispitivanja, sećanja i nadanja. San ne dolazi na oči, a mozak radi 200 na sat (unapred se izvinjavam ukoliko ti u glavi trešti melodija dotične trash pesme), terajući te da pomišljaš na stvari koje ti po dnevnom svetlu ne bi pale na pamet. 

Ne osećam se dobro ovih dana. Fizički, moram da naglasim, jer je ovo, na kraju krajeva, blog o beleškama usko povezanim sa mojim, should we say, krhkim emotivnim stanjem. Ne znam da li sam pokupila neki virus, prehladila se ili pojela nešto loše, ali, da ne zalazim u detalje, osećam se bedno, jadno i, logično, neraspoloženo. Upravo sedim u turskom sedu na našem krevetu i pijem šolju čaja od sveže nane, nadajući se da će magično učiniti da se opet osetim kao čovek. Čudno je to kako i dalje kažem ''naš'' krevet, iako je prvenstveno bio moj. Kupila sam ga mnogo pre nego što smo se muž i ja upoznali, ali nakon tolikih godina gužvanja nas, posve sićušnih individua na metar i šezdeset širine, njegovih stopala koja su uvek snevala lebdeći u vazduhu, jer mu je krevet bio kraći za koju desetinu centimentara, mog gunđanja što sam sabijena u ćošak i prinuđena da spavam u položaju kojekakvog kontorcioniste spakovanog u koferče naočigled zadivljene publike i činjenice da smo krevet delili sa veoma zahtevnom mačkom, ne mogu, a da ga ne posmatram kao sastavni deo zajedničkog života i kao relikviju koja nosi neizbrisiv trag divnog čoveka, koji je u snu pevušio, pričao kako voli Nutelu i škrgutao zubima, od čega mi se kostrešila svaka dlačica na telu. 

Mala digresija - je li ovo kandidat za najdužu rečenicu u istoriji blogovanja? Žao mi je, zaista mi je žao. Biću bolja ubuduće. 

Gde sam ono stala? A, da. Sedim na krevetu i pijuckam čaj, žaleći što me je mrzelo da ga procedim, te pola vremena provodim pecajući listiće koje ''popijem'' zajedno sa potencijalnim eliksirom ozdravljenja ili bar umanjenja smarajućih tegoba i razmišljam kako je muž imao tendenciju da pretera sa slatkišima, pa je voleo da ga, kao štene, kružnim pokretima mazim po stomaku, tvrdeći da mu to pomaže. Razmišljam kako bi mi sad dobro došle njegove ogromne šake u primeni istog principa. Kako nam ponekad te svakodnevne minijature promaknu, ne pamtimo ih kao nešto bitno;  kada ih nema, shvatiš da su mnogo važnije od prostih anegdota i detalja, koji se zagube u nizu dana, meseci i godina. Setim se takvih stvari svaki put kada iz prodavnice vučem po 3-4 kese i činjenice da to maltene nikada nisam radila dok je on bio tu. Glupost, zar ne? Ali, fali. Kao i svaki muškarac, voleo je da ponese sve odjednom, da se ne bi vraćao dvaput do automobila i uvek šatro gunđao, jer: ''Ko nema zeta, nema ni magarca''.
Svaki put kada čujem neku novu pesmu i sigurna sam, 100% da bi on potpuno odlepio na nju i puštao je iznova i iznova, dok mu se ne smuči. Ironično, on je meni nadenuo nadimak ''Smoriška'', jer sam jedno vreme stalno slušala Siddhartinu ''Mališku''. 

Prilično sam sigurna da sam ranije već pisala o sitnicama mi nedostaju, pa, ako se ponavljam, pardoniram, ali ne mogu da čitam stare tekstove i proživljavam u njima emocije od prošle godine. Još sam rovita i teško mi pada prisećanje na to vreme, mada se ni sada ne osećam sjajno. Bolje jeste, ali dobro nije i ne znam hoće li ikada biti. Koliko god napredovala od tog momenta, kada je sve što sam znala, što je postojalo, usisala crna rupa, u nepovrat, opet mi se čini da ja stojim u mestu, a svet oko mene juri kao ubrzani snimak. Možda je to permanentno stanje naše ''vrste'', da se osećamo izdvojeno od sveta, jer za nas stvari nikada neće biti iste, bezbrižne i normalne, a i kako bi, kada će nad svim lepim što sledi uvek biti ogromna, tamna senka, kao beleg onoga što se dogodilo i što ne može da se preboli. 

A napredovala sam, makar malo. Malo sam raspoloženija, više izlazim iz kuće, imam neke planove i neka nadanja, postala sam plavuša (slučajna i to je, recimo, dobra priča za neki naredni post ili blog, kako kaže koleginica blogerka, Seka Aleksić. Ovo je trebalo da bude blago sarkastično, mkay?). Tuga u očima je i dalje tu, možda je ljudi ne vide ili ne obraćaju pažnju, ali meni je očigledna poput gavrana u jatu ružičastih flaminga i to je okej. Prigrlila sam svoj haunted look i furam ga kao svaka individua koja je bar deo svog života provela kao goth. 

... a neko spava i ne haje.

Uskoro će svanuti novi dan, još tinja nada da će prokletstvo poznatije kao bol u tibi (simpatičan izraz, zar ne, nisam odolela da ga upotrebim) nestati zajedno sa mrakom, da će um usporiti malo i pustiti telo da se odmori. Ne smeta mi roj pomalo nekoherentnih misli, ali sam umorna od čestih bojeva sa njima. Koliko god volela da se prisetim nečeg od pre, to je mač sa dve oštrice. Miluje i seče, do koske. Ta tetovaža orke koja proviruje iz rukava, plavičasta svetlost monitora koja poznati ožiljak na slepoočnici čini vidljivijim nego što jeste, dobro poznata toplina njega, dok mirno spava pokraj mene, koja sa laptopom u krilu rovarim po Pinterestu i kojekakvim virtualnim isečcima iz starih Burdi... zašto noću sve to toliko stvarnije deluje? Kao da je bilo juče. I taj premali krevet za nas dvoje je sada ogroman, kako je perspektiva čudna stvar. Gomila mojih teglica, bočica i tubica, par knjiga, kompjuter i šolja sa čajem koji se sada potpuno ohladio, ne može da popuni tu prazninu. Tablete, meditacija, vežbe disanja i opuštanja, umirujući zvukovi tibetanskih činija sa youtube-a i distrakcije poput igrica na mobilnom pred spavanje ne mogu da popune tu prazninu. Neki kažu da vreme može. Ja kažem da ti ljudi ništa ne znaju o gubitku voljene osobe. Oh, well...

CARAWAY RYE BREAD

RAŽANI HLEB SA KIMOM

Sastojci:

½ šolje ražanog brašna
4 do 6 kašika mlake vode

•

3 šolje mekog belog brašna

4  šolje ražanog brašna

 1 i ½ kašičica soli 

1 ½ šolja mlake vode 

1 kašika meda ili melase

1 kašika kima

•

 10 g suvog kvasca 

2 kašike ječmenog slada ili šećera

 1½ šolje vode  

 ½ šolje ražanog brašna

•

1 belance za premazivanje

Dva-tri dana pre nego što želite da ispečete hleb, napravite starter za testo tako što ćete u manjoj posudi pomešati ¼ šolje ražanog brašna sa 2-3 kašike vode. Pokrijte smešu plastičnom folijom i ostavite da fermentiše 24h, van direktne sunčeve svetlosti.
Nakon isteka tog vremena, dodajte joj istu količinu ražanog brašna i vode kao i prethodnog dana i sve zajedno izmešajte, te ostavite da odmara još oko 24h. Nema žurbe, ja sam potpuno zaboravila na mešavinu skoro jedan ceo dan, nije nikakav problem, tradicionalni starteri se čekaju i po nedelju dana.

Na dan pečenja hleba, pomešajte kvasac sa vodom, sladom/šećerom, 1½ šoljom vode i  ½ šolje ražanog brašna u glatku masu, te ostavite da odstoji dok se ne udupli.

U većoj posudi pomešajte 4 šolje ražanog brašna, 3 šolje belog brašna, so, dodajte starter, mešavinu kvasca i kim (hleb se, naravno, može napraviti i bez kima, ali mu on daje jedinstven, predivan ukus), te umesite testo. Ono ne treba da se lepi, pa dodajte ražanog brašna po potrebi, ali pazite da ne preterate, jer će u tom slučaju hleb biti tvrd. Pokrijte i ostavite da narasta oko pola sata do sat vremena na toplom mestu. Kada naraste, premesite testo, oblikujte 2 vekne hleba i ostavite ih na prethodno podmazanom plehu, da testo još jednom naraste. Premažite hleb razmućenim belancetom i pecite u prethodno zagrejanoj pećnici na 180° C, oko 45-60 minuta.