Znaš onaj osećaj kada, nakon dugog dana, legneš u krevet misleći da ćeš zaspati kao beba, dok si rek'o ''keks'', a onda ti na pamet padne jedna misao, pa druga, pretvarajući se u kovitlac ideja, preispitivanja, sećanja i nadanja. San ne dolazi na oči, a mozak radi 200 na sat (unapred se izvinjavam ukoliko ti u glavi trešti melodija dotične trash pesme), terajući te da pomišljaš na stvari koje ti po dnevnom svetlu ne bi pale na pamet.
Ne osećam se dobro ovih dana. Fizički, moram da naglasim, jer je ovo, na kraju krajeva, blog o beleškama usko povezanim sa mojim, should we say, krhkim emotivnim stanjem. Ne znam da li sam pokupila neki virus, prehladila se ili pojela nešto loše, ali, da ne zalazim u detalje, osećam se bedno, jadno i, logično, neraspoloženo. Upravo sedim u turskom sedu na našem krevetu i pijem šolju čaja od sveže nane, nadajući se da će magično učiniti da se opet osetim kao čovek. Čudno je to kako i dalje kažem ''naš'' krevet, iako je prvenstveno bio moj. Kupila sam ga mnogo pre nego što smo se muž i ja upoznali, ali nakon tolikih godina gužvanja nas, posve sićušnih individua na metar i šezdeset širine, njegovih stopala koja su uvek snevala lebdeći u vazduhu, jer mu je krevet bio kraći za koju desetinu centimentara, mog gunđanja što sam sabijena u ćošak i prinuđena da spavam u položaju kojekakvog kontorcioniste spakovanog u koferče naočigled zadivljene publike i činjenice da smo krevet delili sa veoma zahtevnom mačkom, ne mogu, a da ga ne posmatram kao sastavni deo zajedničkog života i kao relikviju koja nosi neizbrisiv trag divnog čoveka, koji je u snu pevušio, pričao kako voli Nutelu i škrgutao zubima, od čega mi se kostrešila svaka dlačica na telu.
Mala digresija - je li ovo kandidat za najdužu rečenicu u istoriji blogovanja? Žao mi je, zaista mi je žao. Biću bolja ubuduće.
Gde sam ono stala? A, da. Sedim na krevetu i pijuckam čaj, žaleći što me je mrzelo da ga procedim, te pola vremena provodim pecajući listiće koje ''popijem'' zajedno sa potencijalnim eliksirom ozdravljenja ili bar umanjenja smarajućih tegoba i razmišljam kako je muž imao tendenciju da pretera sa slatkišima, pa je voleo da ga, kao štene, kružnim pokretima mazim po stomaku, tvrdeći da mu to pomaže. Razmišljam kako bi mi sad dobro došle njegove ogromne šake u primeni istog principa. Kako nam ponekad te svakodnevne minijature promaknu, ne pamtimo ih kao nešto bitno; kada ih nema, shvatiš da su mnogo važnije od prostih anegdota i detalja, koji se zagube u nizu dana, meseci i godina. Setim se takvih stvari svaki put kada iz prodavnice vučem po 3-4 kese i činjenice da to maltene nikada nisam radila dok je on bio tu. Glupost, zar ne? Ali, fali. Kao i svaki muškarac, voleo je da ponese sve odjednom, da se ne bi vraćao dvaput do automobila i uvek šatro gunđao, jer: ''Ko nema zeta, nema ni magarca''.
Svaki put kada čujem neku novu pesmu i sigurna sam, 100% da bi on potpuno odlepio na nju i puštao je iznova i iznova, dok mu se ne smuči. Ironično, on je meni nadenuo nadimak ''Smoriška'', jer sam jedno vreme stalno slušala Siddhartinu ''Mališku''.
Prilično sam sigurna da sam ranije već pisala o sitnicama mi nedostaju, pa, ako se ponavljam, pardoniram, ali ne mogu da čitam stare tekstove i proživljavam u njima emocije od prošle godine. Još sam rovita i teško mi pada prisećanje na to vreme, mada se ni sada ne osećam sjajno. Bolje jeste, ali dobro nije i ne znam hoće li ikada biti. Koliko god napredovala od tog momenta, kada je sve što sam znala, što je postojalo, usisala crna rupa, u nepovrat, opet mi se čini da ja stojim u mestu, a svet oko mene juri kao ubrzani snimak. Možda je to permanentno stanje naše ''vrste'', da se osećamo izdvojeno od sveta, jer za nas stvari nikada neće biti iste, bezbrižne i normalne, a i kako bi, kada će nad svim lepim što sledi uvek biti ogromna, tamna senka, kao beleg onoga što se dogodilo i što ne može da se preboli.
A napredovala sam, makar malo. Malo sam raspoloženija, više izlazim iz kuće, imam neke planove i neka nadanja, postala sam plavuša (slučajna i to je, recimo, dobra priča za neki naredni post ili blog, kako kaže koleginica blogerka, Seka Aleksić. Ovo je trebalo da bude blago sarkastično, mkay?). Tuga u očima je i dalje tu, možda je ljudi ne vide ili ne obraćaju pažnju, ali meni je očigledna poput gavrana u jatu ružičastih flaminga i to je okej. Prigrlila sam svoj haunted look i furam ga kao svaka individua koja je bar deo svog života provela kao goth.
... a neko spava i ne haje.
Uskoro će svanuti novi dan, još tinja nada da će prokletstvo poznatije kao bol u tibi (simpatičan izraz, zar ne, nisam odolela da ga upotrebim) nestati zajedno sa mrakom, da će um usporiti malo i pustiti telo da se odmori. Ne smeta mi roj pomalo nekoherentnih misli, ali sam umorna od čestih bojeva sa njima. Koliko god volela da se prisetim nečeg od pre, to je mač sa dve oštrice. Miluje i seče, do koske. Ta tetovaža orke koja proviruje iz rukava, plavičasta svetlost monitora koja poznati ožiljak na slepoočnici čini vidljivijim nego što jeste, dobro poznata toplina njega, dok mirno spava pokraj mene, koja sa laptopom u krilu rovarim po Pinterestu i kojekakvim virtualnim isečcima iz starih Burdi... zašto noću sve to toliko stvarnije deluje? Kao da je bilo juče. I taj premali krevet za nas dvoje je sada ogroman, kako je perspektiva čudna stvar. Gomila mojih teglica, bočica i tubica, par knjiga, kompjuter i šolja sa čajem koji se sada potpuno ohladio, ne može da popuni tu prazninu. Tablete, meditacija, vežbe disanja i opuštanja, umirujući zvukovi tibetanskih činija sa youtube-a i distrakcije poput igrica na mobilnom pred spavanje ne mogu da popune tu prazninu. Neki kažu da vreme može. Ja kažem da ti ljudi ništa ne znaju o gubitku voljene osobe. Oh, well...
