Prijatelji bivši, prijatelji budući...

Jep, citiram Bijelo Dugme. Eto, baš hoću (wink, wink, get it?). Već duže vreme hoću da olakšam dušu na ovu temu, jer me već mesecima pritiska, tako da, kad mi već stoji na pameti, što da ne stoji ovde, besmrtna u sajberspejsu. 

U školi su nas terali da pišemo sastav na temu ''Prijatelj se u nevolji poznaje'', a mi smo, mudri i bogati životnim iskustvom lupetali po sistemu ''daj šta daš'', samo da popunimo stranu i po velike sveske, koliki je bio minimum. Šta možeš da znaš u tom periodu, kada ti je najveća muka nenajavljeni kontrolni iz matematike, uostalom. 

E, pa u ovakvim situacijama itekako saznaš. Kada ti se u sekundi izmakne otirač ispod nogu, i ceo život obrne naglavačke. Juče sam bila nečija supruga, sa planovima za budućnost, danas sam... šta sam danas? Ne dopada mi se etiketa ''udovica'', valjda jer nemam 70 godina i igle za štrikanje na gotovs, a opet, nisam ni ''raspuštenica'' (baj d vej, kako je to tek grozan izraz), pa ni ''devojka''. Ugh. Možda je i bolje što sam nesnađena, nekako shvatam da je većina ljudi u tom problemu, a i kažu da nije lepo etiketirati ih, pa sam onda zadovoljna ako mogu da prođem bez toga. Da se definišem kao nerd, cat lady, ljubitelj serija i epske fantastike? I'm cool with that. 

Da se vratim na temu - prijatelji. Nakon 6 meseci staža u ovoj novoj (neetiketiranoj) ulozi, u suštini shvatiš kome je stalo do tebe, a ko reč udovica čita kao gubavac (kao u onom crtaću: ''B-e-n-z-i-n = voda''). Da li zbog suočavanja sa sopstvenom smrtnošću ili činjenicom da je u životu sve moguće, ili jednostavno misle da lelujam po stanu sa crnim velom preko lica, u krinolini, prekrivena paučinom i razgovaram samo o mračnim temama, pokorivši se potpuno svojoj goth prirodi. Ne znam. Ovo poslednje svakako nije istina. Leto je bilo poprilično berićetno, ispunjeno izlascima, koncertima, putovanjima i letovanjem. Trudila sam se da se ne zavučem u kućicu kao puž i čekam da sve prođe, jer, budimo realni, neće da prođe. Muž me je naučio da ne treba da zabijam glavu u pesak, pa ako sam išta naučila od tog mudrog blesana, to je da je najbolji način da problem rešiš upravo taj da se sa njime suočiš, ili rečima Roberta Frosta: ''The best way out is always through.''.

I tako ja reših da se stoički pozabavim ljudima, njihovim postupcima ili nedostatkom postupaka (kako drukčije opisati polugodišnje ignorisanje pojedinih ljudi koje sam smatrala prijateljima). Za početak, jer, ipak je ovo XXI vek, čistka sa fejsa, dabome. Onda jednostavno odstraniš sve što ti škodi iz svog života i okružiš se onime što ti prija, a u mom slučaju su to prijatelji, poznanici, porodica. I odjednom se vidi svetlo na kraju tunela. Naravno da to ne rešava sve, ne verujem da će neke stvari ikada prestati da bole, ali osećam se bolje, da li je to plus faza ili olakšanje, nebitno je. Akcenat je na ovom ''bolje''. 

Proteklih nedelju-dve sam se opustila i provodila zaista divno, igrala kinect kuglanje sa cool ekipom, pila pivce sa dobrom prijateljicom, doživela da me petomesečno kumče zarazi prehladom (poklonu se u zube ne gleda?) i, uz malo sreće i dobru organizaciju, čeka me prijatan vikend uz igranje role playing game zvane ''Mafija'', koja je ultra zabavna i, ma koliko to banalno bilo, čini me srećnom. Naravno da je to najviše zahvaljujući ljudima sa kojima igram, but it's so damn cool! 

Takođe, počela je nova sezona Downton Abbey i QI, te najzad mogu da uživam u posh šoljici čaja, pod ćebencetom, praveći se da je ona kiša napolju, zapravo engleska. A girl can dream. 

Da rezimiram, imam divne prijatelje, neke nove, neke stare (neke sa kojima sam se tukla u vrtiću, ali uspeli smo da pređemo preko toga), koji su ovih 6 meseci učinili ne samo izdržljivim, već i prijatnim, usuđujem se reći. Nadam se samo da će i zima proteći u sličnom ritmu, pa makar to značilo i kafenisanje preko skajpa, jer nas mrzi da izađemo na minus, razgovore u sitne sate, jer nam se ne spava ili evociranje uspomena na pre 10-ak godina, dok se gurkamo sa podmlatkom na koncertu benda za kojim smo vriskali kao tinejdžeri u voljenom klubu gde izlazimo. Eto, nije mnogo, m?

Umetnost kompartmentalizacije

Rogobatan naslov. I get it.

Kompartmentalizacija je, sudeći po mom njuškanju, pojam koji nam izvorno dolazi iz arhitekture, a potiče od ideje da se građevinska struktura podeli na više delova, kako u slučaju propadanja jednog dela strukture ne bi propala čitava struktura, već bi susedni deo mogao sam da iznese sopstvenu težinu. Ovo je naročito korisno u slučaju prirodnih nezgoda: požara, poplava, zemljotresa.

U psihologiji služi kao opis internog konflikta. Na jednom sajtu nađoh: ''Termin preuzima psihologija služeći se njime da opiše slučajeve kada dolazi do internog konflikta individue koji se rađa usled akcija koje su kontradiktorne načelima do kojih sama individua drži. Ukoliko individua nije u stanju da reši konflikt koji je proizašao direktno iz njenih akcija, ona teži da prevaziđe ovu situaciju tako što će sukobljene misli "postaviti" u različite, nedodirne, "odeljke", te ih tako posmatrati kao zasebne, nekonfliktne. Ovim se pravi pomirenje nepomirljivog i omogućava se normalno funkcionisanje individue.'' Drugim rečima - bla, bla, bla.

U čemu je poenta? Evo uprošćenog pojašnjenja. Moj um je trenutno kao, recimo, tavan, u kome se nalazi na desetine kutija. 

Jedini način da preguram dan, nedelju, mesec jeste da funkcionišem po ovom principu. Priđem jednoj, otvorim je, probucam po sadržaju, npr. zabave kada izađem sa prijateljima na piće, a onda uredno zatvorim, vratim na mesto, pa otvorim drugu, sa uspomenama, koju ponekad ne zatvorim lepo, pa u trenutku nepažnje u nju upadne ponešto iz kutije sreće ili tuge. One sa problemima i problemčićima se raspadaju od otvaranja i zatvaranja u poslednje vreme. To je moj život sada, podeljen u sekcije, da ne bih dolazila u iskušenje da se rasplačem u gvožđari, pred brkatim prodavcem koji me, prilikom kupovine eksera priupita da li pravim projekat za školu i meni naprasno dođe da sve iz ''kutija'' istresem pred njega, kako zapravo imam tri banke, ali me nova frizura čini mlađom, možda i majica sa likom Bivisa i Batheda (koja je bila namenjena mužu, ali je sada nosim ja), starke ili nešto treće; kako sam već udovica i nemam pojma da li će ekseri od 7cm uopšte moći da mi završe posao koji sam zamislila, šta ako mi bude bila potrebna bušilica, a nemam više muža koji sa njom ume da radi, jer je pomalo tricky i šta ako upropastim prokletu grebalicu koja bi Megi trebalo da spreči da grebe fotelju i šta ako joj se grebalica, iako ispadne savršeno, uopšte ne svidi? 

S obzirom na to da su od kartona, a na tavanu je mračno i krov, izgleda, prokišnjava pomalo, kutije se povremeno raspadnu, pa se ovakve stvari dešavaju, na koncertu me rasplače pesma koja me, ranije, ne bi ni po čemu podsetila na njega, koja zapravo ne govori o svemu što se desilo, ali sadrži taj jedan, maleni stih, koji topi karton i promrzlo, stegnuto srce. 

''Jagode su jagode i supermen je jak, 

ali od tvog dodira trese me još sad

Ti nikad nećeš saznati koliko sam slab, 

daj mi sutra, daj mi sutra, daj mi sutra!''

Dakle, sistem je nesavršen, zahteva česte popravke, umeće DIY tehnika, selotejp, kanap, daj šta daš, samo da izdrži još malo... jer ne znam šta se desi ako se sve izmeša i postane jedna gomila. Zamišljam pulsirajuće klupko žica, koje varniče i, pošto u pozadini ide napeta muzika, prosto znate da će nešto da se desi.

Negde pročitah da je kompartmentalizacija simptom sociopatskih i graničnih poremećaja ličnosti, pa je možda i dobro što nisam previše uspešna u tome, pomaže da se razvlačim iz dana u dan, pomalo kao žvaka, ali hej, makar još ne posedujem nijedan par Forever Lazy (klik, klik, kako kažu modne i kozmetičke blogerke), znači da nisam u potpunosti odustala.

I u ''Hanky Panky Fuchsia'' boji! 

Da, deluje udobno, da, u zabavnoj je henki-penki ciklama boji, ali povlačim crtu kod rajsferšlusa na zadnjici. Really. 

I tako, dok se sa youtube-a čuje Ylvis - The Fox, ja mogu da biram sliku za the spomenik, pa onda da, dok kuvam čaj, bacim pogled na dešavanja na Farmi i da li je neko najzad prestao da kompartmentalizuje i pri'vatio se sekire. Rollercoaster emocija. Nemam adekvatniju reč, sintagmu. Hali-gali? 

Negde pred spavanje me stigne ponešto i svašta, pa odslušam neke setnije pesme, valjda da pritisak popusti, jer se ponekad osetim kao ekspres-lonac, a onda u pomoć pristižu Golden Girls, bez kojih opuštanje i spavanje ne bi bilo moguće. Gledala sam ih kao mala, samo što tada nisam shvatala koliko su sarkastične, dirty i fantastične. Sada imam taj osećaj sigurnosti koji mi budi sećanje na njih u detinjstvu, a opet i malo humora. Šta još mogu da poželim? Eh... moram da priznam da se i dalje svaki put pred spavanje nadam da ću se probuditi i shvatiti da je ovih šest meseci bio samo ružan, najružniji san koji sam ikada imala. 

Insomnija, TV šop i nešto slatko usput

Dugo me nije bilo.

Nije da nemam o čemu da pišem, ne mogu to nazvati ni blokadom, ali, teško mi je da u reči pretočim ono što osećam i ono što mi se svakodnevno događa, a da to ne bude potpuno depresivno ili konfuzno. Ni sama sa sobom nisam načisto, zato slabo zalazim ovde. Zapravo, lažem, često zalazim ovde, otvorim polje za novi post i onda tako sedim, gledam kroz monitor, razmišljam, nećkam se. Možda jednog od ovih dana prste pustim da sami rade, pa dokle dođemo.

Sutra, tj. već danas će biti tačno 6 meseci otkako se sve desilo. Kažem sve, jer osim što je On nestao zauvek, i moj život se promenio iz korena (iskreno, ustručavam se da kažem da se pretvorio u sh*t, a nisam sasvim spremna da ovde, crno na belo napišem detaljno šta se dogodilo, iako je stvar jednostavna). Promenila sam se i ja. Trenutno ne mogu da kažem da je promena trajna, jer se zaista nadam da nije, osim ako nemam aspiraciju da u budućnosti završim kao primer ''kako ne treba'' na TLC-ju ili sličnoj mreži.

Slabo izlazim napolje, otkako je počelo loše vreme. Do tada nekako i jesam, uz malu pomoć prijatelja, koji su me izvlačili napolje (ne znaju oni kako sam negodovala što moram da skinem trenerku ili, realno, navučem pantalone, iako sam duboko u sebi zahvalna na tome), pa leto zapravo nije prošlo tako katastrofalno kako sam očekivala (a ne znam ni šta sam mogla da očekujem u ovoj situaciji).

Zapravo, tugovanje za nekim sam uvek zamišljala strašno viktorijanski, a u stvarnosti je mnogo manje glamurozno. Nema krinolina, mirišljavih soli, crnih birdcage velova na šeširima, bočica za skupljanje suza i nakita od uglja.

Jok. Više se svodi na besciljno tumaranje po sajberspejsu, neumereno gledanje snimaka sa životinjama na youtube-u, lista na buzzfeed-u i gledanje reality programa na TV. Kampovanje na kauču ukratko. Najčešće noću, jer ionako ne mogu da spavam. Od aktivnosti u prirodi - pivo u pabu je najčešća, a i najomiljenija. Bar nadoknađujem neke vitamine koje ne unosim jer sam prestala da kuvam i ponovo se hranim kao student - supe iz kesice, tunjevina i sve što može da se spremi za maksimum 10 minuta.

Za ovo kratko vreme sam postala opsednuta romskim svadbama (ne, ozbiljno, ako mlada hoće haljinu u obliku ananasa, a venčanica teži četr'es' kila, kako da ne bude zabavno?), razmišljam o kupovini pajama jeans, jer, realno, ko bi odoleo ovakvom sloganu?

Bogme, i snuggie mi se čini kao privlačna opcija, udobnost ćebenceta (Winter is coming! - glasom Neda Starka) uz izgled druida, deluje kao nešto u čemu bih mogla da se pronađem.

Ukratko, pretvaram se u pustinjaka, raka samca, crazy cat lady, kako vam drago. Doduše, Nejtan Filion (Firefly, Castle) kaže da je granica da postaneš ccl 7 mačaka, tako da je moja jedna k'o nijedna, al' pošto je 120 % zver, neka se računa kao dve. Svejedno imam još fore da odlepim u potpunosti.

Ipak, da bih bila iole malo korisna, te da bi ovaj post imao smisla, ovog vikenda sam u svoj gust raspored uspela da uglavim malo papier-mâché DIY aktivnosti (ukoliko uspe, trenutno se suši treći sloj, postaviću ovde svoj trijumf) i jednu turu brownies-a po divnom receptu sa Tina's Cookings bloga, što je prvi korak ka mom pomirenju sa kuhinjom za skoro pola godine, a imala sam potrebu da za ovu, iako tužnu, polugodišnjicu, napravim nešto ultra-čokoladno, što bi se mužu dopalo. On je najveći čokoholik koga sam ikada upoznala. Zato sam u smesu dodala 60g kvalitetnog tamnog kakaoa i povećala gramažu butera za još 50g. O, yes, i dodala rum. Zato što je rum moj prijatelj i prija mi i u čaju, pa što ne bi i u kolačima. Naravno da nemam sliku, jer me mrzi da napunim baterije za fotoaparat. Još nisam toliko funkcionalna. Mada, muž me je redovno zafrkavao da sam lenja buba, pa je to možda karakterna osobina.

Takođe, osim mnogih gorenavedenih ''aktivnosti'' kojima sam ispunila ovaj vikend, trenutno bird sittujem jednu papagajku, (možda) buduću gđu Pticu, ženu mog vernog pernatog pratioca kroz stan (za one koji nisu upoznati, pored mačke, društvo mi pravi i jedna tvrdoglava nimfa), ali za sada, iz njegovog ugla, samo ''klinku'' koja mu krade semenke suncokreta i otima mu igračke. Vlasnici su joj na odmoru, gre'ota da bude sama, a i meni prija društvo koje me ne osuđuje što veče (okej, okej... i dan), provodim u pidžami.

Eto, to je novo u mom malom, mračnom svetu. Nadam se da je kod vas, čak i uz tmurno vreme, sunčanije. Do sledećeg pisanja... 

Signs

Nisam neki vernik. Ne verujem u priče o duhovima, poltergeist-e i uklete kuće. Ne mogu da se setim da li sam ranije verovala u znakove. Nisam ih ni tražila, jer nisam imala potrebe, I guess.

Sada, ceo moj život se svodi na čekanje na neki znak. Znak da je i dalje tu negde, da je okej, znak da nešto više postoji, jer, nemoguće je da je to sve. Odeš i nema te.

Iščitala sam mnogo tekstova, najviše naučnih, jer se religija i jа ne poznajemo previše, osim iz filozofskog ugla, o teoriji paralelnih univerzuma, o Higsovom bozonu itd. Nešto postoji, dakle. Ljudsko telo nakon smrti izgubi onih čuvenih 21 gram, ako je verovati dr. Dankanu MekDugalu, a ja se samo pitam kuda odlazi ta energija, ako se ona nikada ne gubi, nikada se ne može uništiti ni stvoriti? To je čista nauka. Da ne odlutam previše u nepoznate, (meni) mutne vode, jer, naučnik nisam, samo radoznala.

Nakon što se sve izdešavalo, prestala sam da osuđujem ljude koji idu kod vidovnjaka, postavši svesna da je potrebna određena doza očaja koju ranije nisam mogla ni da zamislim. Sada, kada bih znala da tamo negde postoji Vupi Goldberg koja bi mogla da me poveže sa mojim Patrikom Svejzijem, ne bih časila ni časa. Nužda zakon menja.

Nije mi baš lako da pišem o znakovima, jer shvatam da nekima takva priča može zvučati ludo ili jednostavno tužno - u smislu da eto, jadna, ucveljena žena, obične slučajnosti tumači po svom nahođenju. But, F it! Moj život, moja luda glava, moje slučajnosti i znakovi.

Pa, kakvi su to čudnovati, mali pokazatelji (mali signali, što reče Nataša Bekvalac, ugh, gde se setih)?

U mom slučaju, najčešće pesme, retke, nepopularne pesme, koje se učestalo ponavljaju u trenucima kada su mi najpotrebnije, kao ohrabrenje, podstrek ili nešto slično. Pesme koje je on voleo, a koje nikada do sada nisam čula na radiju, recimo. Prate me kada putujem negde i kada sam najtužnija, jer sam uvek putovala sa njim. Niko ih i ne primeti, jer nisu hitovi, a ja sam se najpre pitala koja je šansa da ih tako često čujem, a onda ih prihvatila... utešne su. Naravno da ne mislim da je muž nekakav DJ ''tamo negde'', mada to i nije loša zamisao. Kada sam prvi put drugarici ispričala za sve misteriozne slučajeve u vezi sa tim pesmama, našalile smo se na taj način, rekavši da muž baš i nije materijal za di džeja, ali ako je kao u crtaćima, onda ima najlepšu liru na nekom lepom oblaku. - Svirao je gitaru, da ne bude zabune.

Bilo je tu i mnogih drugih, za neke sam zahvalna na svedocima, jer bih inače sebe ubedila da sam sanjala ili ih objasnila na neki način, jer su prkosili svim mojim skeptičnim uverenjima.

Ipak, više nisam skeptik, sada sam više Molder nego Skali. Istina je tamo negde, ali nemam nameru da je dokazujem ili jurim i razotkrivam. Samo prihvatam te male slučajnosti ili darove, kako više volim da mislim o njima i volim da mislim da je deo njega još tu, sa mnom i time mi daje do znanja da je dobro.

To je inače i jedina moja konkretna želja za znakom. Jedna jedina. ''Daj mi znak, da znam da si okej, ali neka bude očigledan ili veliki, jer, imam tendenciju da previše analiziram i oni mali će proći neopaženo ili okarakterisani kao obične slučajnosti. ''

I već nekih mesec-dva ponavljam to... želim, nadam se. Kada sam, pre nedelju dana, plivala u Jonskom moru i dodatno ga solila svojim suzama, jer je u baru na plaži išla jedna od onih pesama (ima ih dve ukupno), na mene se zalepio jedan listić. Usred mora, bez drveća okolo. Listić, misteriozan i meni nepoznat, u obliku srca. E, pa vala iz inata neću to da smatram slučajnošću. Moj listić, moj znak.

***

Danas sam čula da je grupa koju oboje volimo... ili smo voleli (ne mogu da se naviknem na prošlo vreme) izdala novi album nakon duge pauze i, logično, otišla na youtube u izvidnicu. Kada sam ukucala ime benda i još par odrednica u vezi sa novim materijalom, prva u pretrazi mi je izašla ova - ''Give me a sign''. Nisam je ranije čula, iako je objavljena jesenas. Šta još da kažem. Da, smatram to znakom, pa makar nekom delovala očajno ili bleskasto. Neko je na internetu lepo napisao. My grief - my rules.

***

I da, pošto već pomenuh malo iznad, da pojasnim - stisla sam petlju i otišla na more. Bilo je to zanimljivo iskustvo. Potpuno bittersweet. Pisaću o tome pošto se raspakujem i saberem utiske, jer još uvek patim od vremenske razlike. Kakva bezočna laž, razlika je samo 1 sat, ali me je, nakon 2 nedelje nekakve mentalne pauze, realnost tresnula malo jače nego što sam se nadala, pa mi kompjuter ne prija previše. Ništa mi zapravo ne prija, ali radim na povratku na planetu Zemlju i među ljude. Hang in there with me.

Stvari koje niko ne bi trebalo da kaže udovicama. Najozbiljnije. Don't.

This IS my happy face.

Shvatam, zaista shvatam da ljudi uglavnom ne znaju šta da kažu u ovakvoj situaciji i svesna sam da je većina toga, iako se u sebi mrštim i protivim kad čujem tako nešto, dobronamerna. 

Na moju sreću, uglavnom sam okružena ljudima koji razumeju, koji su pažljivi i nenametljivi, a ipak uskoče kada je najpotrebnije. Ipak, postoji nekolicina stvari (i nekolicina ljudi koja ih govori) koje nijedna osoba u ovakvom sosu ne treba da čuje, pa će ovo možda... ne, sigurno će biti bitchy pisanije, zato ne zamerite i sprem'te se: 

1. Znam kako se osećaš, moju sestru je skoro ostavio dečko/ uginuo mi je hrčak, [umetnite trivijalni događaj po želji]. - Just.No. Ne, ne znaš, osim ako ne prolaziš kroz isto što i ja. 

2. Kako ti je? - Feeenomenalno, leto, sunce, ludilo! Nikada se nisam ovako zabavljala! Da sam znala da je osećaj tako sjajan, odavno bih ostala udovica.

3. Hoćeš li zadržati njegovo prezime? - Šta čovek da odgovori na ovo? Out with the old, in with the new? Ne, promeniću prezime u Princess Consuela Bananahammock (lekcija iz serije ''Friends'').

4. Šteta što niste imali dece. - Osim što je nepristojno (jer, kako iko može znati razlog zašto neki par nije imao dece, možda nisu bili spremni za njih, možda nisu mogli da ih imaju... postoji na desetine razloga i nijedna udovica nije obavezna da ih podeli sa drugima, potpuno je opravdano da kao odgovor na ovo pitanje usledi pesnica u nos. Šteta što nemaš brže reflekse. 

5. Dobro da niste imali dece.  - Wtf. Da, ovako imam više vremena da razmišljam kako je iza njega ostala samo gomilica odeće i fotografija i mogu da patim do mile volje. Sama. Jej.

6. Ko zna zašto je to dobro.  - Zaista? Really? Vraiment? Wirklich? 本当に ?!

7. Imao je srčani udar? "Visok pritisak, a? Nije dovoljno šetao i voleo je slaninicu. Mora da je osećao neke simptome, ali nije želeo da ti kaže." - Naravno, pošto svako, a naročito moj blago hipohondrični tridesetpetogodišnji muž, voli da ignoriše simptome poput bola u grudima i ruku koja trne. Muž je imao običaj da me budi kada ima temperaturu 36.9 C. Poprilično sam sigurna da ne bi ignorisao ovako nešto. M'rš.

8. On je sada na boljem mestu. - Boljem mestu od svoje kuće, pokraj mene, svoje porodice, sa kojima je bio najsrećniji? 

9. Izgledaš dobro, divim ti se kako si jaka! - Koja je alternativa, da se zaključam u sobu, zavučem pod tepih i crknem, kao buba? To što nisam zaboravila kako se koristi četka za kosu i sapun, ne znači da mi nije teško.

10. Mlada si, ubrzo ćeš naći novog. - M'da, pošto je osoba s kojom sam sve delila x godina i koji je, sasvim slučajno, ljubav mog života. F*ck you.