Zvuči mračno, ali ne mislim na to što sam postala udovica (kako grozna reč, baj d vej, možda zato što sve udovice koje znam imaju minimum sedamdesetak godina i čitav život iza sebe), već na nešto manje drastično, svakodnevnije. Nekoliko dana pre nego što se sve izdešavalo, neko je tu rečenicu postavio kao status na fejsbuku i, sećam se, razmišljala sam kako se uvek može naći pregršt stvari, ako ne posmatrate samo one krupne. Ono što je usledilo mi je svom silinom utuvilo u glavu značenje reči ironija.
Sada, mesec i po dana kasnije,
po prvi put sam uradila nešto što nikada pre nisam, kupila sam drvo. Pravo, pravcato, metar i po visoko drvo.
Biće zasađeno na groblju, da bi prkosilo svim onim sumornim tujama koje su tamo posađene i čame onako dosadno zelene. Jesam li pomenula da su mu cvetovi
hot pink?
Uz malo sreće, izgledaće ovako nekako kada poraste; trenutno ima oko metar i po, i izgleda pomalo neugledno, kao i druge sadnice, pretpostavljam, jer životari u saksiji. Nadam se da će brzo rasti kada ga presadimo u zemlju i da će na proleće imati ove divne cvetove. Muž se uvek izdvajao, ne samo visinom, već i karakterom, pa će to morati i sada, roze drvcetom, ali sigurna sam da bi mu se dopalo.
U pitanju je ukrasna jabuka, malus, ukoliko nekoga zanima latinski naziv. Meni se dopala ono šta simbolizuje - besmrtnost, lepotu, ponovno rađanje i mir.
Bila mi je zapravo, plan B. Najpre mi se dopao ukrasni glog, koji je potpuno crven, ali se maltene pred samu kupovinu potegla priča oko toga koliko je prikladno da na grobu raste glog, znate ono, vampiri, glogov kolac i sl. To me je nasmejalo, mislim da bi muž cenio ironiju i humor u toj situaciji.
Tih dana, dok smo intenzivno pretraživali internet u potrazi za lepim drvećem, dever i ja smo naišli na veliko drvo ukrasne jabuke u gradu. Prelepo, impozantno, a miris cvetova... predivan. I eto, sada sam je slučajno našla, na izložbi cveća u svojoj ulici. Da, namučila me je, saksija je teška kao tučak, bilo je 30 i kusur stepeni, ali sam se izborila sa njom nekako, i po prvi put u poslednje vreme sam se osetila kao da sam nešto postigla, osim ustajanja iz kreveta svakog jutra (što je takođe bio izazov, priznajem). Ponekad mi se čini da ovaj ''proces'' funkcioniše po principu ''korak napred, dva koraka nazad'', ali isto tako naučih da je to okej i da je svaka postignuta stvar ipak mala pobeda, nebitno koliko sitna bila. Ovih dana i to je dovoljno.
Njušnite, ako imate priliku, predivno je.
