А у мираз... звери!

Одрастала сам са животињама. Пре него што будем била погрешно схваћена и почнете да замишљате како ме одгајају вукови у некој јазбини, мораћу да вас разочарам. 

Градско сам дете, не баш из београдске бетонске џунгле, али не и далеко од тога. Мањи град, доста зеленила, велико двориште и кућни љубимац у сваком сегменту детињства. 

Навикнута да, увек, уз себе имам крзнато/пернато друштво, нисам оклевала да удомим малог папагаја, размишљајући како је то најједноставнији и најнезахтевнији љубимац, осим акваријуумских рибица можда. Купљен је кавез, хранилица, појилица и све џиџа-биџе које један млади, савремени папагај захтева. Једино још увек име није имао. Ћира? -Никако! Ђоле? -Не личи на Ђолета. Кића, Мића, Пера, Лаза, Жика, Алфред, Франсоа, ниједно име му није пристајало, сва су деловала тривијално у односу на њега, жутог и руменог, са перцима у облику кресте на глави, која су поскакивала док се он гегао, истражујући просторију. Остаће ми птица без имена! На шта то личи? Птицо, птичице, причала сам са њим и ... након осам година дружења, остао је Птица. Са великим П.

Господин Птица, 2006.

Сасвим је могуће да је Птица обична... птица, без неких занимљивих одлика и особина, јер, какве карактерне особине може једно папагајче да има? Ох, преварили бисте се. Никада пре нисам имала једног, овај је пелцер сорта. Нисам имала ни чиваву, али сам прилично сигурна да је ово пернато отелотворење једне. Пргаво, мало и гласно. Нису све чиваве такве, сигурна сам, али ја циљам на ону која је годинама живела у комшилуку и била баш таква. Уједала је, лајала пиштавим гласом и јела као ала. Е, такав је и Птица, само што је он, за разлику од кера из пакла, симпатичан. Пргав је када му неко гура руку у кавез, што ја морам да радим, иначе би пргавко остао без хране, воде и занимација. Када се удостоји да напусти топлину свог кавеза, онда је дружељубив, ваљда му попусти територијалност или проради жеља за интересантијом храном, која надвлада ту занимљиву особину коју изражава сиктањем, грактањем, пиштањем и не-тако-наивним шкљоцањем кљуна. Ма, као просечан крокодил, само пернат и на две смешне ножице.
Љубитељ егзотичних оброка, посебно се обрадује кромпир салати, шпагетама и сочном печеном пилету. О да, мој мали канибал ужива у пилетини и јајима, куваним, пошираним и прженим. Чим осети мирис, искочи елегантно из кавеза и догега се до тањира. Једно време је крао саламу са сендвича, догодило се да упадне у чашу пива и све указује на то да је он једна боемска душа која воли добар залогај и добру чашицу, само што се у последње време улењио, па захтева да му се оброци сервирају у кавезу. Када види или намирише нешто што му се допада, почиње да крешти јачином од око 100 децибела, у потпуној паници да ће му нешто сласно побећи. Почињем да се носим мишљу да му набавим тапацирану фотељу, да му комфор буде комплетан.
Када је упознао мог (тада) будућег мужа, ничим није показао да је импресиониран, и већину времена са њим проводи седећи на његовим стопалима, свађајући се са ножним палчевима. Имам утисак да повремено падну и неке тешке речи.

Око три године пошто је Птица ушла у мој живот, зачуло се пискутаво мјаукање испод прозора моје зграде, што није ништа необично, пошто у подрумима живи читава колонија мачака, али, уместо да с временом престане, оно се наставило сатима. Изашла сам напоље са чинијом млека и мало хране, да бих нахранила извор непријатног звука и забавила га док му се мама не врати, Претпоставила сам да припада једној од дотичних подрумских зверчица, али се мјау-мјау фестивал наставио и када је пао мрак. Већ престрављена судбином мале крзнате лоптице, замишљајући шта јој се може догодити на улици, самој и остављеној, донела сам је у стан, да преноћи, убеђена да ће се ускоро чути зов мајка-мачке за изгубљеним младунчетом. Маче је било пљунути гремлин, мало, измршавело, са ушима као на одраслој мачки, као антене за хватање сигнала из свемира. Одмах је заспала, изморена и уплашена, а ја сам себи говорила како је то само на једну ноћ. Било је то 2007. у лето. Данас крзнато створење има име, а уши су, сва срећа, мање напредовале с растом од ње. 

Те уши! Епске песме се о њима могу певати.

Меги, Мегица, Мегичица, Мега-Пега, Мегиша, Мегислава, Стока (кад није добра), израсла је у праву, кућну звер. Предатор из стана број пет. Ловац на кликере, скоро па вегетеријанац. Најсочнији комад меса може да је клепи по њушци, она ће само да трепне, окрене се и оде. Риба, бифтек, свежа пилетина, нема шансе. С друге стране, једне ноћи је тањир пуслица остао на столу, а сутрадан је пола садржаја нестало. Меги? О, да! Слаткољубац, појављује се непогрешиво, када је на менију чоколада, кекс или нека торта. Безмало пута сам је ухватила како лиже шлаг са тек украшене торте, како цепа фолију са чоколадица и како чучи у судопери и лиже чаше у којима се налазио сок, кока-кола, не бира.
Бира само храну за мачке. То је ваљда и разлог што једе једну једину врсту већ четири године, не храну једног произвођача, већ један укус - туну. Туњевину у правом облику неће ми да омирише.
Воду пије из чесме и никако више. Млеко је бљак. Јогурт краде из туђих посуда.

Мажење? Под њеним условима, кад она хоће и колико хоће, углавном потези могу да се наброје на прсте једне руке. Онда следи ујед, како ли се само усуђујемо да је помазимо више од четири пута? Љутито фркне и одлази да се опере од штрокавих, људских шапа. Мајке ми, шаље и осуђујуће погледе. Понаша се као да је најраснија од свих расних мачака, са све педигреом од пар хиљада евра, свака длака на свом месту, посудице за храну морају бити увек чисте, а кутије са песком су одвојене, за први и други бизнис, господарица тако захтева. Погађате, господарица нисам ја.

Ја служим као јастуче, као спољни момак за набавку хране, она која обиђе све радње у граду у паници, ако оне хране нема, као слушкиња која на први мјаук мора да остави све и оде у купатило да пусти воду, да би миледи могла да пије. Презириви поглед иде у комплету са захтевима.

Дама, са мањим, рисоликим ушима

Ове зиме су је зли душмани, муж и ја, два пута водили код ветеринара, на стерилизацију и контролу, први њен излазак откад се оне августовске вечери домогла личног роба и удобне резиденције. Шавове је скинула сама, имам утисак да би све урадила, само да се не враћа напоље. Сва срећа па је имала довољно разума да сачека да јој рана зарасте. Људи кажу да се мачке промене након стерилизације - постану умиљатије, мање агресивне, угоје се. Код нас у кући  важи оно звер била - звер остала, мада се мази за нијансу више, код мене. Остала је једнако плашљива, ћудљива и пробирљива. Само је муж страх и трепет за њу. Кад чује његове кораке, као да цунами надолази, ако он шушне јаче или, не дај боже, кине, од Меги остану само два-три облачића дима и наборани теписи тамо где је протрчала. Ипак, поподне док он дрема, она дрема на њему, као да су најбољи другари. Гаје неке тихе симпатије једно према другом. Он понекад добије лиз или два, као поздрав, свестан је да наша зверчица има сличан карактер мом,  да ће пустити канџе уколико он уради нешто што јој се не свиђа.

 Шта му је то му је, добио је чудан мираз, али и занимљиву динамику у свакодневном животу, мачку која седи са папагајем у кавезу, он месојед, она sweet tooth. Ето нечег заједничког са њеним новопеченим газдом, обоје би се удавили у Нутели, када би им се пружила прилика. То и чињеница да ниједно од њих двоје не тамани папагаје за доручак... за сада.

Нове године... у прави час!

Још увек смо гроги, као што то обично и бива после дочека Нове године, иако смо планирали миран дочек у топлини дома свога, уз неизбежну руску салату, медењаке и понешто између.

Сличица је са Блицовог сајта, али ни наши медењаци нису изгледали лоше! 

Буквално у 5 до 12... не, не буквално, (мораћу да порадим на томе!), али малтене у последњи час муж и ја смо позвани на дочек код моје добре другарице која ретко залази у наше крајеве, па ту прилику нисмо могли да пропустимо. Ништа лудо, помпезно и фенси, седељка са пријатељима/момцима/браћом/мужевима - како ко, али бар смо заједно и не морамо да на себе стављамо шљокице, штикле од 15 цм (сећам се времена када је 8 било скоро па превисоко) и пазимо да не поједемо више од једног жу-жу-а, плашећи се да нам рајсфершлус не пукне. Наравно, питице, ролнице, сахер тортице и алкохол нису изостали, а ни идеја за забаву. Неко би рекао штреберску. Ја кажем kick ass! Друштво људи у касним двадесетим/раним тридесетим које са жаром и такмичарским духом као на Олимпијади игра "асоцијације" (оно када се појмови испишу на папириће, па се извлаче из шешира и објашњавају сопственој екипи за минут времена), уз атмосферу као на коњским тркама у финишу... има ли шта боље? Има - рунда или две ''загонетне личности'', када ти на чело прилепе папирић са нечијим именом, а ти погађаш ко си, уз урнебес који следи када моја другарица пита да ли се њена загонетна личност бави шоу бизом, да ли је хип-хопер или нешто слично, а циљ је Патријарх Павле, њен дечко који се пита да ли се бави добротворним радом, а треба да погоди Јозефа Менгелеа, а мој муж се поштено намучио док није схватио да је Џесика Ребит. Био је присутан и Конан Варварин, Аристотел Оназис, Бјорк и Кранг, па ви замислите то друштванце. Уз јабуковачу, лозу и домаће вино, нисмо ни приметили да је прошло 4 ујутро! Све журке у граду су пукле ''око двојке'', а наш, штреберски дочек је потукао све рекорде и надмашио сва очекивања. 

Негде пред јутро, муж и ја смо прошетали до центра, дрхтећи од изненадног минуса или због тога што су мени старке изгледале као добра идеја неколико сати пре, људи су шарматно тетурали припити, чула се још по која петарда и групно певање, остаци ватромета су љупко лежали на тротоарима. Довукли смо се до куће, проклињући укусне дрангулије које смо јели - превише и ускоро утонули у први сан ове, нове 2012. Срећна Нова година!

Ко још кречи у децембру?

   Само што смо распаковали кофере, а можда и пре тога, мој муж у договору са својом таштом, а мојом мајком, логично, дође на идеју да треба окречити дневну собу, јер је она једина запостављена приликом пролећне акције зване ''шта ако помешамо овај и онај тонер?'', која је резултирала зеленом трпезаријом, жуманце-жутом кухињом и недефинисано тропско црвено/наранџастим предсобљем (спаваћа соба је остала досадно бела, просто не знам шта нам би). Млади смо, хајде да експериментишемо ведрим бојама, рекосмо, и сада се осећамо као да смо на Куби, само да дрвенарију офарбамо у тиркиз или неку сличну боју. Ко је беше фурао тај стил... Касандрина баба, бојим се.

  Већ годинама уназад ја мозгам о потенцијалној боји те, несрећне, дневне собе. У наступу младалачког лудила, изазваног, вероватно, претераним удубљивањем у часописе попут Арт енд декорејшн-а, купила сам угаону гарнитуру јарко црвене боје, од еко-коже (зато што црвени штоф није био у понуди, а праву кожу никада не бих узела; сваки пут бих замишљала сироте кравице, овчице или које год животињице страдају зарад људске потребе за кожним намештајем, имам утисак да би ме софа осуђивала погледом), а мени се пред очима вијорило црвено, и као захукталог бика, ништа ме није могло зауставити у тој намери. Била сам убеђена да ће соба добити +20 бодова за шик уколико би се у њој шепурило 230 цм чисте савршености модерног дизајна...

и била сам у праву, изгледа фантастично... или јесте, док јој моје мачковиште није докачило ћошкове својим ноктима, нарочито када нисам код куће, онако кришом. Прилично сам сигурна да развија оне плаве папире, као Којот, и кује планове за напад, наручује ACME пакете преко Пост Експреса и ко зна како њој падне на памет то што има обичај да ради. Није је уништила пер се, али ју је поштено местимично осакатила. Авај, сама сам крива, сажалила сам се на мршаво, ушато створење, које је цео дан мјаукало испод мог прозора, мислила сам да ће израсти у лењу мачку, која дане проводи пијући млеко и лежећи ми у крилу, а добила сам... гремлина треће генерације. Да, оног који ставља ствари у микроталасну...

   Но, да се вратим на тему, ова дигресија замало да се отргне контроли и мацзила постане главни актер ове приче. 

   Боја зидова мора да се уклопи са бојом угаоне гарнитуре, постојећег намештаја (балканска Икеа, Форма идеале, спас за новопечене младенце, а када се обогатимо, можемо све да ритуално спалимо у дворишту) и бакиним тепихом, који је савршен, ако се изузме рупа, настала заливањем цвећа, чија је саксија имала бушан тањирић, вешто замаскирана једном комодом. Жута не долази у обзир, соба је већ годинама бела, хоћемо промене! Остатак стана је као хавајски коктел, не треба претеривати и иживљавати се са још експериментисања, иначе бисмо стварно могли да снимамо мексичку (или венецуеланску) сапуницу у њему. Магазини и сајтови нису много били од помоћи, јер ја нисам желела сиве зидове (да се осећам као у подморници) нити тапете од 4000 дин/квм, па је избор ипак пао на поликолор. Муж је спретан, разуме се и у подлогу, прање зидова и глетовање. Брзо је закрпио рупе од ексера и сличне недостатке, а ја сам храбро, у радњи, изабрала боју, која је већ на први поглед деловала укусно, што, вероватно, није прва помисао када се бира боја, али сам ја, изгледа, била гладна.

Није имала име, само редни број у каталогу, али мислим да је заслужила макар неки опис... сладолед од лешника? Плазма торта? На страним сајтовима имена су много инвентивнија - Dulce, Honey Butter, Wilmington Tan и сл, а овде, иако тако њам-њам изгледа, има само четири цифре, а ни словца.

   Коцка је бачена! Све би било готово за дан и по, да муж није успео да истегне мишић на ребру. Бокс? Скијање? Карате? Не! Лаптоп је био на каучу, он на фотељи поред и, уместо да устане и узме га, он се пружао преко наслона фотеље и пружао, док нешто није крцнуло... у мужу, не у фотељи. Уз помоћ таште и жене (that's me!) соба је завршена, намештај враћен на место, а читав настали хаос ми је помогао да собу преврнем наглавачке, да све препакујем, пребришем сваку књигу, кутијицу и ћасу, одвојим оно што је битно од онога што се годинама вуче и скупља прашину - динари из Југославије, дугмићи, спајалице, шкољкице, каменчићи, кликери. Кликери! Не један или два кликера, испод регала, гарнитуре за седење и тепиха сам наишла на укупно седамнаест! Све то је било вешто сакривено заслугом нашег крзнатог диктатора који их ћушка на све стране, тако да усисивач и метла не помажу, само велико спремање. Након дужег времена, поново сам се сусрела и са десетак шнала, 2-3 гумице за косу, неколико украса за јелку и два лабела. Све мајсторски угурано и заглављено тако да се открије само ако се намештај подигне и изврне. Мачке, шта друго да кажем?

   Као шлаг на торту, ова домаћица је потрошила који сат једног кишовитог поподнева да се позабави налепницом за зид, која је скоро две године, у неком буџаку, чекала кречење да би добила шансу да се нађе на зиду собе. Занимљива анегдота - листајући сајтове познатих увозника тих лепљивих џиџа-биџа, схватила сам да су цене више од 3000, када је реч о простим дезенима, попут дрвећа, травчица и којекаквих гранчица. Код старих, добрих Кинеза, нашла сам прелепо дрвце, са све кавезом и птичицама, за 150 дин. In your face, грамзиви капиталисти!

Ово је испало малко тамније, због светла

Сада је соба релативно комплетна. Релативно, јер, тепих треба пензионисати, али ме после овог блиц-кречења на саму помисао о бирању тепиха заболи глава, а она не треба да боли од бриге, у ово доба године, не, не. Само од мамурлука изазваног празничним радостима или од превише санкања (ако се снег смилује). Чим поменем празнике, у глави почне да ми бруји ''празници нам стижу, празници нам стижу'' кока-колина реклама, хвата ме еуфорија, невероватна жеља за кићењем моје ''јелкице'', која још увек самује у кутији, јер смо драги и ја скокнули до фамилије у његовој родној груди. Касним, касним, до сада би већ стајала поред прозора, у пуном сјају, али не могу данас, спава ми се, а када ми се спава, нервозна сам, као двогодишње дерле (имам утисак да сам то већ негде, некада, написала?), па нећу ни да почињем кићење вечерас. Сутра је дан К, мачкодлак ће се сигурно обрадовати.

Liebster Blog Award

Нисам стари блогерски вук, па до сада нисам имала прилике да будем номинована за икакве награде, ал' не лези враже! Ms Jelena ме је номиновала за Либстер Блог награду (на чему јој се од срца захваљујем!), која се додељује блогерима који имају мање од 200 читалаца, у циљу стварања нових веза и промовисања наших писанија.

Либстер је немачка реч која означава нешто драго или вољено, али може да се преведе и као омиљено, па у складу са правилима такмичења

1. Захвалите се особи која вас је номиновала и поставите линк до њеног блога
2. Номинујте пет блогова и ставите им то до знања коментарима на њиховим страницама
3. Копирајте и налепите награду на свој блог

     4.Захтевајте од људи, које сте номиновали да и они номинују своје фаворите

ред је да и ја наведем неке дивне блогове, које сматрам достојним ове награде, али и да ово напишем на енглеском, јер је већина блогова које пратим на том језику.

I'm not an "old blog wolf" so I haven't had a chance to be nominated for any award but Ms Jelena nominated me for Liebster Blog Award and I am very thankful and excited about it!

"Liebster" is a German word meaning dearest or beloved, but it can also mean favourite. The idea of the Liebster Blog Award is that it is given to bloggers who have less than 200 followers, in order to create new connections and bring attention to these wonderful blogs!

 The rules are :

1. Thank the giver and link back to the blogger who gave it to you
2. Reveal the five blogs you have chosen and let them know by leaving a comment on their blog
3. Copy and paste the award onto your blog
4. Request that people you have sent the award to forward it on to their favourite bloggers
   
   So, in no particular order (I feel like Steve Jones from X factor when I say this), here they are:
   
   
   
   Ana from Ana Atanasković - spisateljica sa stilom
   
   
   Mira from Sulless Art Jewelery
   
   
   Lana from  Live Life Like a Best Seller
   
   
   Ica from Uradi Sama
   
   
   Jungle Girl 

Морска авантура - епилог

Недеља без интернета се претворила у месец без интернета, заправо, месец без писања блога. Зашто? Немам појма. Имала сам инспирацију и сваки пут када бих шетала, утисци су се множили, а ја смишљала реченице које би биле просто савршене за ''пост који ћу написати чим стигнем кући''... и онда стигнем кући. Негде између кувања ручка, простирања веша и, да, да, нових епизода 523 серије које пратим, блог бива запостављен. Е, па не може тако! Срамим се још једном, вероватно трећи или четврти пут по реду, колико касним и отежем са писањем овде из најглупљих могућих разлога.

Идемо испочетка. Муж и ја смо отишли на јесењу авантуру, иза седам гора, седам м... ма, били смо у Црној Гори, због његовог посла, али то већ знате.

Море, мандарине, маслине, сунце, со, палме, невероватно много мачака, поморанџе, еври, руски на сваком кораку, бљини као фаст фуд  . италијански производи као одговор на све пољско/бугарско/мађарско код нас и то вам је то у кратким цртама.

Октобар и новембар на мору треба доживети, спој мириса трава и зрелих наранџастих лоптица које се котрљају по улици, јер су се гране дрвећа посавијале од рода, килограм се може наћи за 0.20 евра и то оних пристојних, повећих и непрсканих.

Морски ваздух, ах, то ће ми највише недостајати; навикли смо се једно на друго, море и ја. Сваког дана бих се спустила до града, шеталиштем, гледајући колико се тога гради и колико ће се место променити до наредног лета. Ништа ми није страно, свако лето током детињства сам провела у том граду, заправо, за својих 28 година, одсуствовала сам само три пута, у континуитету, и једва сам препознала град те, четврте, године. Прошла бих кроз градски парк, поред двора и упутила се на плажу, где никада нисам волела да се купам, јер је песковита, а ја мрзим када ми се песак увуче у купаћи костим, косу, торбу, а било је и јежева пре (мислим да је кроз моје табане прошло бар стотинак иглица). Сада, када сам на плажу ишла само да бих се излежавала на обали, замишљајући повремено да сам негде у Хемптонсу, као богати Амери који седуцкају на плажи у својим беж џемперима, песак ми сасвим одговара. Процедура је увек иста: заузмем једну од 20-ак дрвених лежаљки које, из неког разлога, нису однели са обале. скинем патике и чарапе, брчнем ноге у води, тек да се подсетим оног осећаја када надође талас, а стопала мало потону дубље у песак и да се прекорим што немам петљу да се окупам, иако сам виђала и средовечне госпође како пливају. Сада, када размишљам о томе, паде ми на памет да су то Рускиње, има их много тамо, а њима је та температура вероватно као она којом се туширају.
   Управо на том месту сам упознала другара који ми је правио друштво у излежавању и бацању каменчића у воду. Није ми рекао како се зове, али претпостављам да му не би сметало да га опишем као Жућу.

 Умиљат и нимало снебивљив, одмах би се окренуо на леђа да би искамчио дневну дозу чешкања, а затим би мало поседео са мном на лежаљци и онда отишао својим путем.
Ја бих се, након сат или два, тргла из сањарења и стања медитације у које ме увек баци тај невероватни, морски ваздух и помирила са судбином домаћице која обилази хипермаркете и чак пише спискове за куповину, к'о велика, са све омекшивачем за веш, прашком за пециво и млевеним месом. Јесам ли већ помињала мој шок због сазнања да шампињони коштају преко 2 евра? Оних 400 грама упакованих у провидну фолију? Озбиљно почињем да размишљам о бизнису, само ми један овећи подрум треба... и неколико камиона.
Дакле, ја сам своје време на мору провела шетајући, сликајући и дружећи се највише са животињама, које сам документовала за успомену и дуго сећање, а онда се догодио кикс светских размера. Фолдер са фотографијама је магично нестао са десктопа. Мој заборавни муж је рекао да би могао да се клади у буре нутеле да није ништа брисао, али он је, јелте, забораван, а ја слике сигурно не бих обрисала. Авај, одоше у неповрат. Ове преостале не могу да дочарају те призоре јесени, која можда није толико спектакуларна колико се мени учинила, али као промена у односу на кишовито-магловито-сиво време наше континенталне климе, фасцинантна.

Ипак, кад-тад смо морали да се вратимо кући. Возом, који је био крцат као да је сезона у пуном јеку, због студената који путују за Београд. Провели смо ноћ у друштву бившег де-бе-овца и капетана ратне морнарице, који су нам време прекратили невероватним причама о гоњењу бегунаца, тегобама због метка у колену (на промену времена) и о издавању књига о лековитим травама у борби против импотенције. На једну ноћ осећали смо се као јунаци руских романа, само снега није било. Ујутро, дочекао нас је разочаравајући призор голог дрвећа, људи у јакнама (ми смо до последњег дана били у кратким рукавима);

Муж отишао по ђус

стварност нас је стрефила када смо схватили да нам пртљаг једва стаје у ауто и питали се у себи ко нас је тукао по прстима да понесемо 3 торбе пуне мандарина?

Отприлике је овако изгледало

Један од кофера је толики да смо у њему ноншалатно могли да прошверцујемо једну до две особе, у зависности од савитљвости дотичних индивидуа. Циркузаната бар троје, а кловнова шест.
  Ненаспавани, исцрпљени, стигли смо у градић подно Карпата, где нас је одмах по отварању капије ''напала'' хорда састављена од три блесава пса и исто толико мачака склоних уплитању око ногу, што у комбинацији са зилион торби, торбица и кеса није пристојно. Брига њих. На крају смо заспали док си рек'о ''кекс'' преспавали читав дан, а остатак времена у мужевљевој родној груди провели уверавајући његову бабу да стварно нисмо гладни. Нисмо успели. Неколико дана касније, као чергари, са још више торби него пре (домаћи лук, домаће пиленце (у десетак примерака), домаћа сланина, ''како деца да иду гладна?'') упутили смо се нашој кући, преко Дунава, да се најзад распакујемо као људи и утонемо у удобну колотечину у ишчекивању мог омиљеног доба године и помаме за новим украсима, сијаличицама, фигурицама деда мраза и што више црвених свећа. Али, више о томе у наредној епизоди Новопечене домаћице. Ха, cliffhanger!