Селидба!

Овај блог је послужио сврси и заслужио да оде у пензију. Могло би се рећи да је то мој блог 1.0, заморче на коме сам тестирала своје блогерске способности, па кад видех да нема негативних коментара, рекох себи да бих могла да наставим с тим. Па, уколико неко ово прати и није му дозлогрдило да чита шта ја имам да кажем, може ме наћи овде. До следећег читања,

млада у старкама/новопечена домаћица

Пролог

Удадох се, шта сад?
Прошло је оно време описано у приручнику за жене ''Кућна економија'' из 1955. где се, тадашњим младим домаћицама објашњавало како треба да се понашају у браку и према својим јачим половинама и буду љупке Степфордске супруге, мада ми се чини да та правила одолевају времену на нашем брдовитом балкану, много више него што то ја, еманципована, образована, млада компјутерашица мислим. Ипак, имала сам среће, нисам се удала за неандерталца, те не морам да сачекам да он заспи, па тек онда да скинем шминку, ставим папилотне, маску, спавам, пробудим се пре њега, скинем све то са себе, набацим ратничке боје и поново се вратим у кревет, а он ће, као сваки срећни супруг помислити како му жена има природно јарко црвене усне (1950's style), руменило  и гар-црне трепавице повијене на горе толико да пркосе законима физике, а локне ми се ''немарно'' расуле по јастуку. Миришем на Шанел 5, природно, разуме се. Док он протрља очи и оде да се умије, омлет је готов, кафа се пуши, а новине су чаробно долепршале на кухињски сто. Хлеб мирише, свеже испечен. Стварно. Након оваквог описа, све што ми пада на памет је да би ме тај исти муж увече прикључивао на usb да ми се допуне батерије. Упс, I sounded dirty. Није ми била намера, поента је у томе да би реална слика изгледала отприлике овако.
Ја, домаћица, се будим, трљам очи и пипкам поред кревета да напипам лаптоп. Нема га, а и друга страна кревета је празна - муж је увелико будан и однео га је у кухињу да се занима док пије кафу и чита новине (сам скувао, сам пазарио). Мрмљам с негодовањем што морам да отпузим до подножја кревета и бацим се за други компјутер, да бих залила своје виртуално цвеће, разуме се. И погледам холивудске трачеве... и омиљене блогове... и скинем епизоде серија које су изашле тог јутра. Као и сваког јутра, осећам се као прави пират због тога, у себи узвикујем: ''Аррр!'' Прича се већ увелико разликује од оне која би била вероватноћа неких 50-60 година раније, је л' да?
Свесна сам да ме у круг степфордских домаћица никада не би примиле, не ондулирам косу, ретко печем пите и никада ме нећете видети како правим чајанке за комшинице са трајнама у туфнастим хаљиницама, којима је сврха у животу да опслужују своје мужеве и причају о флекама на одећи. Ја сам више за варијанту пиво на тераси, с дотичним мужем, музика с лаптопа, а флеке ко шиша. Скинуће се и без претеране филозофије.
Време би било и да поделим са вама, уколико вас има, ту негде у блогосфери, чему све ово трабуњање, шта хоће ова жена од нас (?!) - овај блог је логичан наставак претходног, Млада у старкама, за који сам имала веће планове, који су се у фрци и журби помало изјаловили, али хеј, остаће као фина успомена на припрему једне необичне свадбе, све док сервер дише (по потреби убацити неки други једнако невероватан израз). Планирам да се овим блогом бавим више, поделим свакодневицу са све неуспелим (и успелим) рецептима, загорелим шерпама и језиво слатким сликама кућних љубимаца, чисто из хобија, ако не добијем неку бесну понуду да све ово претворим у књигу сумњиво просечног квалитета и одвалим се од пара. Онда ће о кувању и флекама размишљати нека домороткиња, док ја брчкам ноге у плићацима Сејшела.. или Барбадоса, нисам још одлучила, процес је то. Па, почнимо.

Епилог

Свадба је дошла и прошла. Питам се колико људи је ишчекивало тај, значајан, велики тренутак са осећањем да само жели да се све то што пре заврши, из простог разлога јер носи превише бриге и стреса. Е, та сам. Све смо сами организовали, чупали косу и падали на колена као онај матадор у филму о Фердинанду, јер је овај тип свадбе врло незахвалан за организацију, овде где смо. Свима смо морали да објашњавамо шта желимо, јер нико није могао да схвати на шта ће то да личи, чак и неки јако блиски људи. Сви су мислили да смо полудели, па су нам тиме стварали додатан притисак. Држали смо се добро до ноћи пред венчање, када је стрес еруптирао као вулкан, због распореда седења. Притом мислим на мене, младожења је и даље био сталожен и мрзела сам га због тога. Well, not really, али сам се ја много више нервирала у вези целе ствари. Ишчитала сам гомилу чланака и дискусија на форумима како све те бриге испадну непотребне и излишне, али докажи то невести која сама прави своју свадбу, размишљала сам о свему, од укуса кифлица до нијансе боје трачица на лампионима који ће висити изнад нас. Прерачунавање материјала за храну ме је скоро убило. Не желим више да размишљам о томе колико је грама мајонеза потребно за руску салату од 20кг. Не желим да шијем хаљину за свадбу, не желим да аранжирам цвеће, не желим да ме сликају са свих страна сатима и сатима. Не желим више да се удајем, испунила сам своју квоту. Било је дивно и за памћење, сви су се дивно забављали, сви су плесали и сви су нас нахвалили. После свега ми је био потребан дууугачак ментални одмор. Никада нисам била једна од оних девојчица које од малена планирају своју свадбу, тачно знају хоће ли носити ''сирена'' хаљину или кринолину, уче да ходају на ципелама на штиклу специјално за тај дан, радују се туђим свадбама и меркају оркестре и рецепте за торту. Можда сам се зато нашла у небраном грожђу и нисам имала појма одакле да почнем, мада, класичне свадбе и не би биле од помоћи.
Преживели смо! То је најважније, а сада најзад креће real deal, мислим да ће ми све то много лакше пасти. Бар нема бесомучног фотографисања.

Крајње је време за DIY илити Уради Сам одељак

Пре него што сам имала потребу да размишљам о својој свадби, знала сам да 'те ствари' нису баш јефтине, као и то да ћу се намучити да за своју нађем оно што ми се свиђа - од одеће и обуће до разних детаља које сам замислила. Недељама сам шврљала по граду тражећи цветиће за сватове, вазнице, сијаличице и сл. и нисам нашла ниједну ствар која ми се допала. Ниједну. Zero. Zilch. Проблем са свадбама у Србији је (мислим да се понављам, али хајде, да утврдим градиво) што су униформисане, једноличне и хеј, немојте ме схватити погрешно, али умеју да буду досадне. Када сам на некој свадби, углавном имам утисак као да је Дан Мрмота изнова и изнова и изнова...
Било је пар одличних, да не грешим душу, али мени треба нешто друкчије. Разумем да девојчице од малих ногу маштају о белој хаљини, већина воли да се ухвати у колце, а прасетина је бонус згодитак, али то нисам ја. Никада нисам била. Ја сам она што је у основној школи слушала рок и метал и преседела цело другарско вече, јер нисам хтела да се повинујем ритму који је диктирао Уметни-глупо-име-за-бенд, а гомила деце, несигурно поскакивала у колу, на штиклицама које су им вероватно биле прве и гушећи се првом краватом коју су на себе ставили. Hell no! Моје мартинке и ја смо биле у другом фазону. Нешто слично се догодило и на матурској вечери, мада је 'афтер-парти' био подношљив, а моје мартинке и goth хаљина су окачене о клин зарад арт деко хаљине чију слику сам нашла на програму дочека Нове године из '20-их и направила је од прабабине хаљине и пар метара црног сатена. Дакле, не баш мејнстрим.
Елем, моја свадба не може да буде једна у низу бело-чипкастих-оп-цуп-колце-тресу-се-надлактице свадби, па и детаљи морају да буду у складу с тим.
То би значило да сам морала да загрејем столицу (нисам одолела да то кажем) и на интернету погледам шта раде младе у иностранству, поводом сличних намера о неформалним свадбама.
И јесам. И кажу свашта! Наспрам храбрих, подоста истетовираних, избушених и у свим бојама офарбаних госпођица, ја сам аматер највећих димензија, пуританка попут библиотекарке са доколеницама и чврстом пунђом. Овде ме гледају чудно кад кажем да венчаница неће бити бела, тамо... немам добро поређење, али људи праве венчања са зомби тематиком, па ви видите.
Уради сам варијанта се у иностранству подразумева, ако желите 'лични печат', али генерално све можете наћи у слободној продаји. Код нас је то већ друга прича. Избор је веома мали, јер већина људи жели класичну свадбу. Ја желим много тога, али морала сам да савладам своје нагоне да 'дан В' претворим у циркус и водим се оним 'више је мање' (а и јефтиније)!
Желела сам доста реквизита за сликање, јер не желим уобичајене фотографије, где се младенци сликају са свим рођацима, који седе за столом, а испред њих су остаци печења и згужване, употребљене салвете. Хоћу забаву, зезање, искрене осмехе на сликама! Дакле, морала сам да пустим у погон мождане вијуге и будем креативна, а понешто и да 'ћорнем' с интернета (само идеје). Шта ћу када немамо Paypal, али не знам ни да ли бих све поручила , пошто овако бар имам осећај да сам урадила нешто, знате већ, осећај личног достигнућа, иако су ситнице у питању.
Охрабрена сведочењима других DIY млада, поручила сам онлајн (О дааа, куповина преко нета у сред Србије, одушевљена сам!) гомилу филца из Creatinas-a (сва срећа па не постоји у мом граду, иначе им не бих избијала из радње), купила тубу охо лепка и штапића за ражњиће и уз помоћ маказа пустила машти на вољу. Ево резултата:

Има ту бркова, вампирских осмеха, монокл, а у међувремену сам направила и вилинске чаробне штапиће и гомилу срца. Кад је бал, нек је забава! Од картонских подметача за торте сам направила рамове за слике, празне, да може да се протури глава, стрип-балончиће које сам премазала бојом за школске табле, па свако може да напише шта жели и осећа у датом тренутку, а планирам да направим и месец од папира. Надам се да ће ми 'мисија Месец' успети. Ах да, ево балончића:

А ту је и бидермајер... нисам хтела да бринем хоће ли цвеће издржати дуг, јунски дан:

Руже су направљене од истог материјала од кога ће бити сашивена венчаница (љубичасте) и зелених, да разбију монотонију. Туторијал сам нашла на DuhBe сајту, стварно је просто к'о пасуљ!
Од вазница за цвеће сам одустала, јер сам видела дивне идеје са цвећем у најобичнијим теглама украшеним машницама и симпатичним натписима, тако да сад скупљам тегле и претражујем шпајз. Осветљење смо решили тако што смо купили разнобојне лампионе код Кинеза, па ћемо их покачити туда-свуда, а поставићемо и мале свеће у чаше испуњене каменчићима с плаже, па ће то уједно бити и додатни декоративни детаљ.
Има још тога, али ако планирам да направим фину УС секцију, треба ми више од једног поста о томе, па понешто чувам и за следећи пут :) Cheers!

All the pretty things!

Одавно нисам написала нешто, и помало се осећам кривом због тога, пошто ми се заиста свиђа идеја о мени блогерки, креативној индивидуи која постиже да планира своје венчање и пише о целом процесу, постављајући успут гомилу слика које све то документују. Ту постоје само два проблема. 1. Неорганизована сам. 2. Лења сам. Вереник ме зове ''бубо лења'' и рецимо да је у праву, мада је истина ближа ономе да сам само спора. Морам све да осмотрим из више углова, да размишљам дуго, променим мишљење пар пута и вратим се на оригиналну, најбољу идеју, па је тек онда спроведем у дело. Ок, лења сам :P

Данас планирам да Вам покажем неке стварчице које су ме одушевиле и инспирисале током досадашњег планирања, немам појма где сам нашла већину њих, јер сам у међувремену прочитала неких 200 блогова, не шалим се! Букмаркова има толико да морам да скролујем, скролујем и скролујем, да би се на крају отворио посебан део са још букмаркова... обећавам себи да ћу их средити ових дана (и правим сумњичав израз лица). Није лепо што слике стављам само овако, без означених извора, али шта је ту је, верујем да креативним људима који су ово направили неће сметати да бацимо поглед.

Па, ево неких инспиративних, прелепих, детаља:

Путокази и знакови: 

Фигуре за торту

Остало је још мање од месец дана до 11. јуна и док гледам ове занимљиве фигурице за торте почињем мало да бринем, јер морам да обавим још доста тога, нисам ни почела да правим путоказе, а биће нам потребни, јер има доста гостију који долазе из других градова, а место на коме правимо свадбу је удаљено од улице, на језеру. Нисам  решила ни питање фигурица, али хеј, венчаницу ће кројачица моћи да почне да шије тек недељу дана пре свадбе, па ако се не бринем због тога (за сад!), што бих око оваквих ситница? Мада, имам утисак да ће тај осећај почети за 10...9...8...