Eh, da mi je jedan Tardis...

Proteklih mesec dana provela sam gledajući seriju Doctor Who i, maltene, ništa osim toga. Godinama sam odbijala da počnem sa gledanjem, jer nisam ljubitelj scifi žanra, roboti i kosmos me nikada posebno nisu privlačili, iako mi je nekoliko prijateljica potpuno opsednuto serijom i godinama me nagovaraju. I jedne večeri kažem sebi: ''Why the hell not?!'' i skinem nekoliko epizoda. Šta da vam kažem, osim da sam zapostavila sve ostalo što pomno pratim, šta to beše Game of Thrones, kakav Hannibal, True Detective i House of Cards? Da, da, znam da su odlične, ali ovo je nešto u sasvim posebnoj kategoriji. Od momenta kada je deveti doktor pružio ruku Rouz i izustio ''Run!'', bila sam očarana, iako je premisa prve epizode potpuno ''what-the-hell-did-I-just-watch''. Mogla bih čitav roman da ispišem zašto mi je deveti doktor bolji od desetog i kako me je osvojio jedanaesti, ali poenta mog današnjeg pisanija je u nečemu drugom.

Za one koji nisu Who-ovci, Doktor je vanzemaljac, Time Lord, Tardis (Time and Relative Dimension in Space) je njegovo vozilo (vremeplov, brod, kako vam drago), kojim putuje kroz prostor i vreme i uvek upada u nevolje zarad spasenja ljudske vrste, Zemlje ili neke od zanimljivih planeta i njenih stanovnika. Zvuči čudno i glupavo, znam, ali poseduje magiju koja me je kupila doveka. 

Pošteno sam otplakala svaku epizodu koja se ticala paralelnih svetova, sa ljudima koji su živi tamo, a ovde nisu i obrnuto, putovanje kroz vreme da bi se promenila nečija sudbina ili u cilju opraštanja od voljenih osoba, jer sve posmatram kroz prizmu svog gubitka i, kao što možda znate, imam neraščišćenih problema sa religijom, pa mi je lakše da poverujem u paralelni svet, gde Muž u ovom trenutku pije kafu nakon popodnevne dremke, dok neka verzija mene hladi čokoladnu tortu na prozoru naše kuće iz snova.

Toliko želim da je to moguće, jer, iako ja neću moći da živim taj život, možda on može, zaslužio je više, mnogo više od onoga što je dobio i niko i ništa ne može da me ubedi da je to božja volja, plan ili slična glupost tipa ''raju je bio potreban još jedan anđeo''. Kad smo već kod anđela - ko odgleda Doktora, zauvek ih posmatra u drugom svetlu, brrrr! 

Divna, viktorijanska statua, hm?

Ne baš!
(klikćete na sopstvenu odgovornost)

Ok, nisu sve ovako sablasne, serija je zapravo dinamična i vesela, ali mračni momenti postoje, kao i u životu, uostalom... preostalo mi je još samo nekoliko epizoda i štedim ih, gledam jednu dnevno, kao da pijuckam skupi konjak, pa ne želim da nestane prebrzo. Za sedam sezona, mnogo sam zavolela radnju i protagoniste, a ne vezujem se tako lako za fiktivne likove. Na jesen me očekuje nova sezona i novi Doktor, tako da avanturi još nije kraj. Šteta što se isto ne može reći za moj dosadašnji život.

Znam, znam, znam, patetika. I nije sve crno, još uvek umem da se radujem malim stvarima u životu, kafi s prijateljima, kolačima, sitnim životinjama, cveću, kozmetici i još mnogo čemu, ali sve to nije ni prineti radosti koju sam osećala do pre godinu dana. Čudno je to kako toliko toga izbledi kada se ovako nešto dogodi, stvari jednostavno padnu u drugi plan, jer smrt baca dugačku senku na sve ostalo. Ponekad se osećam kao udvojena ličnost, jer sam u stanju da pišem ovako nešto mračno, a istovremeno da ćaskam na fejsbuku sa prijateljicama o mačićima, zgodnim slavnim momcima i kremicama za lice. Komparmentalizacija je i dalje u punom zamahu, ali, najiskrenije, ne znam kako bih drugačije funkcionisala. Ne mogu da šetam s oblakom iznad glave ceo dan, ali ne mogu ni da ne razmišljam o Njemu i svemu što nas je zadesilo, te kako je moguće da ga, na današnji dan, nema već punih 14 meseci, pa je ovo najbolje rešenje koje sam našla. Balansiram između svetlosti i tame svaki dan, ceo dan. Šizofreno, možda, ali moje. I šljaka, to je za sada najvažnije, dok ne nađem jedan Tardis i možda rešim sve svoje probleme. Malo mašte ne škodi...

By Christian Schloe