27/09/2011

Устала сам на леву ногу... и не знам шта причам


Бићу реална, можда и нисам, не сећам се, а и моја страна брачног кревета (угаоне гарнитуре која се развлачи, ипак смо ми младенци, још нисмо стигли да се скућимо како треба) је до зида, па углавном устајем котрљајући се до ивице.. или пода, ако се не зауставим на време. Ипак, нешто нисам најбоље воље данас... лепо је време, није ни хладно ни топло, нисам жедна ни гладна и није ми пао притисак. Скувала сам ручак, одгледала неколико епизода неколико серија (звучи чудно, знам), мало бринула, јер нам се лаптоп ''разболео'', па ни реинсталација система, форматирање и чепркање по биосу није помагало, а ипак је лаптоп, не могу тек тако да га раставим и посматрам део по део, је ли меморија, је ли вентилатор овај, онај...
Муж и ја смо искористили прилику да се видимо са пријатељима, чија је јача половина доктор за компјутере, и испало је добро, Жељко (да, има име и зове се тако, јер смо га дуго желели) је оздравио, нису били ни вируси ни бактерије, само нека глупост, решена за пар минута. Сада не морамо да се тучемо због места за ''великим'' компјутером, криза је прошла.
Дакле, лепо поподне, дивно проведено време са пријатељима, кућа није у лому, мачка данас није била зла према мени (уме да буде), није ми било досадно, а опет, нашла сам се у глупом расположењу, сивим мислима (да не буду баш црне, јер нису биле) уздисала наглас и гледала тужан филм, као да ће ми то помоћи. Није. Сада, поврх свега, размишљам и о пролазности живота и будућности и ... зашто то радим себи?
Не можеш да будеш срећан сваки дан, I get it, али мрзим када на ред дође такво расположење.
Технички, прошло је, сад схватих да гледам у сат и да је пола сата иза поноћи. Јеј! Ионако сам прелетела погледом по ономе што сам до сада написала и схватила да ме је мучно читати.
Покушаћу опет.



 Има наде за мене, ускоро ће време за спавање, а ја волим да спавам. Волим, волим. Спавам око 10 сати дневно, јер се осећам као зомби ако спавам мање. Муж је у односу на мене раноранилац, који се после 6-7 сати сна буди рано ујутру, свеж као јутарња роса, а ја бауљам по кући, не знајући где се налазим, када се налазим и ко сам ја уопште, дуже него што бих волела да признам. Додајте томе и рашчупану косу, отекле усне неповезано мрмљање о томе како ми се чаршав у току ноћи подвио и изгужвао ми целу десну половину тела, направио усеке и кањоне, а јастук, издајица, и по образима.
Нисам јутарњи тип. Данас, тј. јуче, нисам била ни поподневни, али ноћ ми већ више прија. Нарочито сада, јер још увек је довољно топло напољу, прозор је отворен и чује се тиха музика из кафића испред, а ''долети'' и по која реч из разговора пролазника. Када захладни и буде тмурно, грозно и хладно, мирисаће на снег и дим, а то нису мириси у врху моје топ листе омиљених, м-м. Има и зима (римује сее!) својих предности, ћебенце, па топла чоколада или чај, грејање руку, вунене чарапице, гледање божићних филмова, али се још нисам заситила лета... треба ми још, макар да акумулирам мирис мора (или језера, свеједно), боје и осећај сунчевих зрака на кожи, па да лагано трошим залихе до следеће прилике, вероватно лета, тешко да ћу путовати у тропске крајеве, али хеј, ко сам ја да кажем ''не'' судбини!
Испаде да је мој данашњи пост својеврсна интроспекција, где ја сазнајем да падам у депресију због доласка јесени, кише, хладних дана, шалова који ме гребу, пертлања ципела (недостајаће ми јапанке, које само натакнем на ножне прстиће и идем било куда) и кестења које вреба моје, наивно теме, које упорно шета испод ''опасних крошњи'' (сигурно сам у скорије време поменула кестење, имам утисак да је у питању завера), у комбинацији са пропалим интервјуом за диван посао (није пропао, ал' ме нису звали после, шмрк) и филмом са тужним крајем, а онда схватим да после кише долази сунце и да ме чекају лепе ствари и да испод перјане јакне могу да пустим стомаче пошто се преједем за ручак и да волим санкање и кувано вино после, а и јесен може да буде лепа... дужа ноћ за спавање, мачка која ме греје када је лепо расположена, муж, чија су стопала увек топла и хеј, нове сезоне свих серија које волим. Ето, оптимизам на делу, аплауз! Нисам саркастична, обећавам, онима који су издржали целу вожњу на мом  ролеркостеру (постоји ли боља реч, ова је грозна, на хрватској википедији је преведено као ''влак смрти'', што је још горе) емоција, изгледа да писање о својим осећањима заправо помаже, баш као у патетичним филмовима са Халмарка, потпуни клише, без изненадног обрта на крају, без Бруса Вилиса да спаси дан, без великих експлозија и специјалних ефеката, само опуштање, разговор, а масажа стопала неће да одмогне (да, да, теби је упућено).


3 comments:

  1. Predivno pises, jako mi je drago sto sam otkrila tvoj blog. Samo napred.

    ReplyDelete
  2. Ne možeš da zamisliš koliko se meni sviđa kako ti pišeš :) :*
    A imamo svi takve dane, meni je juče bio jedan od tih, jela sam ceo dan, to mi kao pomaže, a u stvari se prežderavam kao stoka, pa posle osećam grižu savesti, pomešanu sa neopisivom srećom jer sam tako sita. I nisam našla ama baš ništa zanimljivije da radim, jer mi je sve čega se dohvatim bilo dosadno, tako da sam imala tu smornu facu celog bogovetnog dana, čak su me i moji kučići izbgevali :)

    ReplyDelete
  3. Skroz smo suprotne. Mene ubija ova neumitnost večitog leta, ne mogu više da je podneseeeeem! Ne mogu! Hoću jesen, da rezi vazduh, da stavim ešarpu, da me greje dok se vetar junači, hoću oblake, hoću londonsku atmosferu, hoću pravu jesen, njene mirise i zavijutke. Ova uporna sunčana aktivnost me ubija u pojam više, volim ja sunce, ali sad mu je, vala, dosta,osećam kao da nikad neće proći, a nasunčalo se, hoću ozbiljnost koju donose oblaci i baš te cipele na šniranje, hoću...
    :))))))))))

    ReplyDelete