Ко нема у глави, има у прстима!

Машница на прсту је једино решење, изгледа.

   У прошлом посту сам писала о хлепчићима, да не помињем и то да су ми они били инспирација да уопште напишем нешто ново, али шта урадим? Поменем их и онда заборавим да о њима пишем детаљније! Можда ми фали јод? Политикин Забавник често објављује рекламе за Минакву, кажу да она садржи виши ниво. То, или да почнем да лижем со, као крава. Можда почнем боље да памтим.
Дакле, исправљам грешку, посвећујем ове редове само интегралним, округлим хлепчићима!

   Мислим да је ово први пут да ми нешто што садржи квасац испадне добро. Озбиљно. Наравно, као аматер у овој сфери кулинарства, увек очекујем да тесто нарасте 10^n пута, па се мало разочарам када постане ''само'' дупло веће. Такође, никада нисам користила интегрално брашно. Не бих ни сад, али се једно паковање вукло месецима по кухињи, појавивши се мистериозно ниоткуда. Када сам одлучила да му скратим муке, мало сам чачкала по нету и наишла на симпатичан рецепт за нешто што ми није деловало компликовано за мене, почетника. Наравно, кад кажем рецепт, мислим на слику пецива које је лепо изгледало. Обично тако тражим, па ако ми крене вода на уста, ја бацим поглед и на поступак спремања. Снобизам или недостатак храбрости да се упустим у авантуру на невиђено? Хм, хм. У сваком случају, избор је пао на ''најдраже лоптице'' са Coolinarke. Кликом на линк можете видети рецепт, пошто ме мрзи да га куцам. Ленштина сам, знам. Стидим се. То ме подсети на последњи пут када ми је ленствовање упропашћено до крајњих граница, пре само неколико дана. Решила сам да хедонистички проведем поподне, лежећи у кади, направила сам пену, сипала миришљаво уље у воду, упалила свеће около, донела чак и лаптоп да бих одгледала нову епизоду Criminal Minds надајући се да нико неће бити ликвидиран на начин на који намеравам да се опустим. Није. После читавих 5 минута, чуло се једно мјау. Па још једно. Мјау. Мјау. Мјаууууууууууу! Мјаууууууууууу! Није вредело игнорисати, починилац (сленг достојан криминалистичке серије) није имао намеру да стане. Ни ја нисам имала намеру да изађем из каде. Позвах мужа упомоћ, али нема одговора. ''Мужу!'' - Мјау! ''Мужууу!'' - Мјаууууу! Уздахнух дубоко, схвативши да нисам понела телефон са собом. Компјутер! Захваљујући боговима wifi-ја, послах вапај преко фејсбука. Ускоро, муж је скинуо слушалице од којих није чуо очајне повике ниједне од нас, одшкринуо врата купатила и репато, досадно створење се у једном скоку створило поред ивице каде. Да може да говори вероватно би рекла разочарано: ''Бљак, лежиш у води! Crazy Human!'' (боље звучи на енглеском, зар не?). Онда је покушала да са веш-машине дохвати моју косу, премазану жуманцетом и маслиновим уљем. Комбинација је била фасцинантна и, очигледно, неодољиво укусна. Ипак, више је волела да буде на сувом него да удовољи својим гурманским инстинктима. Остатак времена је провела гледајући са мном серију, на безбедној удаљености од омражене H₂O. 

Наравоученије: направити вратанца за мачку на купатилу, по систему - ако не можеш да их победиш, повинуј им се, што нарочито важи у случајевима када је о мачкама реч.
Јој, ето, опет сам развезла нашироко и надугачко, а нисам завршила причу о хлепчићима! Ево вам хлепчића, пре него што их опет заборавим! 

Мало сам се извештила и у сликању, а, а?

Сада би ми боље било да одем и проверим јесам ли искључила шпорет, пеглу, да муж није остао затворен на тераси или нешто слично, оваква погубљеност не мирише на добро. Али, хлепчићи то надокнађују. Ммм, хлепчићи, па још с маслацем, ух, ух. Милина.