29/01/2012

Домаћица, ноћна птица



Претпостављам да добре домаћице обаве све кућне послове на време; подови се сијају, јастучићи на троседу су протресени и доведени у стање највеће ваздушастости (?!), домаћица је навила косу на папилотне, ручак за сутра је, можда, већ скуван, и до поноћи се већ одлази на починак - заслужено. Можда, у паралелном универзуму.

Не кажем да моји јастучићи нису пуфнасти, јесу, а и све остало може да се обави у току дана, али мој дан се не завршава у поноћ или (ју, наопако!) раније. Из неког разлога, мој мозак је фабрички сетован (намерно, пошто звучи више технички) да тек тада живне, када се Пепељуга претвори у бундеву, а ципеле у пудинг, када Бил Комптон попије прву ноћну бочицу ТБ-а, наступам ја. Тумарање по стану тада има много више смисла, добијам нове идеје, а нико ме не омета у том креативном процесу, телефон не звони, нико нигде не жури. На телевизији нема реклама. Програм је, генерално, много бољи ноћу, иако слабо обраћам пажњу на тај медиј. Углавном користим компјутер, нарочито када хоћу да надокнадим пропуштене епизоде омиљених ми серија. Муж није ноћна зверка. Он је у кревету бар два или три сата пре мене. Дајем му предност да покуша да заузме и моју половину кревета, а после га немилосрдно гуркам и окрећем, не бих ли се домогла својих јастука, неопходних за добар сан. Спавам са, осим са преко потребним великим јастуком, три мала, по мом мишљењу, једнако потребна, али ако питате мужа, ја изводим керефеке. Један је грлиша, један за под руку кад спавам на страни, а трећи је шетајући, служи да га ставим на главу ујутро када ме муж пробуди, јер устаје пре мене, да пригуши звукове његовог суптилног облачења, трупкања и отварања фиока и ормарића. Дакле, must have.

Једини дан у години, када се моја способност да виленим читаву ноћ исплати је додела Оскара.
Крај фебруара је код мене у календару увек обележен као време за Оскара и увек сам спремна пре одређеног датума, са урађеним домаћим задатком - одгледаним номинованим филмовима. Не свим, али у најбитнијим категоријама - да. Зашто то радим? Зато што је традиција, од детињства, зато што сам филмофил, зато што је гламурозно, нестварно и потпуно пренадувано, хаљине су невероватне, све шљашти и светлуца, једном речју - фантастично! На крају крајева, треба искористити шансу и одгледати што више ремек-дела док нас SOPA, PIPA и ACTA све не баце у сибирски гулаг због жеље за културним уздизањем.

Моју страст према филмовима и додели Оскара дели једино моја најбоља другарица и кума, али због незгодног термина доделе, не стижемо да заједно гледамо церемонију. Једном сам приморала мужа да гледа са мном, издржао је првих 20 минута црвеног тепиха, а онда утонуо у чврст сан... или се правио да спава, нисам начисто. Чак ни мачка не издржи до краја. Оно што ја прижељкујем од Оскара сваке године је једна забавна ноћ, са мрвицом гламура у мом животу, не гледам тв у балској хаљини, али, знате оне сцене које нам Холивуд сервира, када неколико пријатеља прави тематске журке, сви су весели, насмејани и све је сјајно? Нешто као у Friends, How I met your mother и сличним серијама. Схватила сам да то и није превише реално, као ни малтретирање мужа у ту сврху.

Очекујеш ово

... добијеш ово.

Колико год да јадно и бедно делује гледање доделе Оскара уз друштво обезнањене мачке и гомиле кокица, ипак ми не смета, то је моја традиција, нико не мора да ме види како скичим од среће када видим лепу хаљину или неку грозну (једнако забавно), како навијам и гледам у списак својих фаворита да видим колико сам добитника погодила. Да, имам списак. Да, схватила сам колико је то блесаво. Авај, ништа боље од тога да своје ноћне ексцентричне навике поделиш са читавом сајберсфером.
Ујутро, када се све заврши и старлете увелих фризура, са пратиоцима који у рукама носе њихове торбице и  ципеле од пар хиљада долара (жуљају) оду на журке које се организују после доделе (ето, не мора да се каже after party, шест речи уопште није губљење времена и енергије, *миг*), ја добауљам у кревет, скотрљам мужа на његову страну кревета и у року од два минута се стуштим у царство снова, да напуним батерије за бесомучно коментарисање синоћних догађаја на форумима... и добро, неодложне дневне активности које свако савремено људско биће има, а нарочито домаћице (али ипак ово прво).

Оскар, ах, Оскар. Никада нисам путовала у САД, мале су шансе да ћу икада видети Холивуд, Грауманов Кинески театар и сличне знаменитости, али и не морам, Филмска магија је довољно јака да ме опчини и натера да се једном годишње опустим и наслоним на своје прописно пуфнасте јастучиће, уз чашу нечега занимљивог, замишљајући да сам део организованог хаоса који се те вечери одвија тамо негде, иза седам гора и седам мора, а опет, у мојој дневној соби. 


2 comments:

  1. Ja sam bila Oscar night fanatik u srednjoj školi i na faksu, odavno nisam. Sad odgledam skraćeni snimak veče kasnije. Ujutro ne funkcionišem, ali je moje noćno bivanje skraćeno, ipak.
    Što se Amerike tiče, ona, sa jedne strane jeste baš kao u filmovima, ali i nije. Oni su genijalci za marketing i reklamu. Prikažu nešto, delimično to jeste tako, ali njegovu okolinu ne prikažu, pa ti taj objekat, u neprikazanoj okolini, deluje drugačije uživo. Nekako, ono što je lepo i grandiozno, deluje sasvim drugačije uživo, a opet, kao da sve to već znaš, iz filmova, naravno.
    Čudo je ta Amerika. :)

    ReplyDelete
  2. Лажни сјај Холивуда :)

    ReplyDelete