Недеља без интернета

   Није да немам о чему да пишем, имам, препуна сам утисака, али сам већ скоро месец дана у некој чудној измаглици, мозак ми је у аутопилот моду и могло би се рећи да сам се овде претворила у праву домаћицу, скоро као оне у Степфорду, ако изузмемо лењост, недостатак воље и ''шта ће комшије да помисле'' став (а који свака добра домаћица поседује и стога је њено рубље увек најбеље, поносно се вијори на ветру, као цветно-мирисна застава, без иједне флеке). Да појасним, првих недељу дана сам имала и воље и жеље и енергије, свака ствар је била на свом месту, плочице су се цаклиле, судопера била празна, а ручак на столу чим муж пристигне с посла. Притисак стечен животом у Црној Гори, и неравноправност полова? Испран мозак? Јок, недостатак интернета. Имала сам штек, понет од куће, фришко преузет са интернета. Најновије епизоде серија које пратим и понеки филм, да се нађе у тренуцима досаде. Наравно, штедела сам, гледала једну, евентуално две епизоде, у страху да ћу све пребрзо одгледати и после тога умрети од досаде. Зато сам имала времена за друге ствари. 

   А онда је мој муж у тренутку доколице узео лаптоп и носио га кроз стан да види може ли да се ухвати неки сигнал...

   ''Еурека!'', повикао је (no, he didn't), када се обрео у купатилу, тачније, у туш кабини, где је сигнал био најјачи. Већ сам сковала план да довучем фотељу и неки табуре и почнем да проводим све своје слободно време у купатилу, када смо схватили да сигнал имамо у још једној соби, с погледом на планине. Ох, срећа, радост, усхићење! Фејсбук, скајп, форуми, 9гаг, давно изгубљени пријатељи, вести, трачеви! Јутарња кафа у корак са светом, а не сцена из ''Вирџине'' (озбиљно, то сам замишљала кад ми понестане серија, ја са козама у неким планинским врлетима, а откуд ми козе, не знам, могу да нађем једино дебељушну комшијску мачку која се навадила на остатке од нашег ручка, па је вољна да се дружи са мном). 

Погађате, од тог дана, ручак касни, ствари су елегантно развашарене, да се види да неко живи ту (тешим се). Океј, нисам се претворила у прасе, које доконо лешкари у блату по читав дан, а за мужа, кућу и остало не хаје, и даље функционишем, али интернет ми поједе добрих пар сати дневног светла и енергије да урадим још нешто паметно, осим основних дневних послова око куће.

Наравно, мужу не смета, све док има нечега у фрижидеру и нечега у тањиру и док сам ја расположена због целодневног упијања информација са светске мреже и декламујем шта има ново, уместо новина и тв-а, што смо запоставили откад смо овде. На његову жалост, моје приче се углавном своде на моје одушевљење Јованкином мачком (знам како се зове комшиница, али мачка за сада одбија да ми каже своје име, осим ако се стварно не зове Мјау), њеном меком длаком и кратким, једнако дебељушкастим репићем.