Kako opisati gubitak?

Iako svi koji su doživeli ovakav gubitak znaju kakav osećaj donosi (katastrofalan, u najmanju ruku), pokušaj da se opiše drugima je često neuspešan i frustrirajuć.  

Pokušaću da vam dočaram zbog čega je gubitak partnera toliko jedinstven i razarajuć i sa kakvim se promenama suočavam. Same reči ne mogu da opišu samu suštinu onima koji (hvala bogu) ovo nisu osetili, ali svejedno... here it goes.

Gubitak partnera je drugačiji od svih drugih. Neću ga izjednačavati niti veličati u odnosu na druge, jer neke jesam iskusila, a neke se nadam da nikada neću, zato i kažem - drugačiji. U ovom slučaju tugujem za onim ko me je najviše poznavao, za jedinstvenom vezom kakvu čini brak, onom koju mnogi smatraju svetom, za osobom koja je definisala moj smisao doma, za najboljim prijateljem i životnim saputnikom, onim kome sam se poveravala, od koga sam zavisila i kome sam potpuno verovala. Za onim koji me je razumeo i prihvatao onakvom kakva jesam. Za onim kraj koga sam se osećala sigurnom. Za onim sa kojim sam delila sve, privatne momente i najdublja osećanja. Za dušom sa kojom se moja dodirnula.

Ali, nije samo on otrgnut iz mojih ruku, ma koliko srceparajuće to zvučalo. Sa smrću supružnika, dolazi i tuga za još mnogo toga. Oplakujem gubitak sebe, onakvom kakva sam bila sa njim. Gubitak polovine para koji smo činili. Gubitak partnerstva koje smo sagradili. Gubitak uloge supruge koju sam prihvatila. Gubitak života kakav beše sa njim. Gubitak planova koje smo pravili. Gubitak snova koje smo delili. Gubitak budućnosti koju smo zamišljali. Gubitak dece koja nikada neće postojati...

Usred svega toga, suočena sam sa dodatnim problemima koje ovakva životna promena (kako klinički zvuči) nosi:

Moram stvoriti novi identitet, moram da definišem svoju ulogu u mom životu, da uspostavim novu vezu sa svetom, izgradim novi smisao postojanja, nove ciljeve, novi pravac za budućnost... i sve to u pokušaju da ispoštujem sve što je postojalo pre, naš zajednički život, ali uz potiskivanje gorko-slatkih uspomena koje bi me zadržavale u mestu. Mislim na srećne uspomene, ponajviše, ali i one koje se tiču smrti voljene osobe, iznenadne, šokantne, poražavajuće. Moram da se izborim sa osećajem krivice i nelojalnosti koji me prate u pokušaju da nastavim dalje, ali bez kidanja niti koje me vežu za prošlost, koju sam tako volela. Najlakše je ne ustajati iz kreveta.

Svi ovi zadaci moraju biti urađeni u vreme kada se moj život nalazi na najnižoj tački, u najgorem stanju koje mogu da zamislim, stanju kada sam najslabija, najranjivija, najnesigurnija, najizolovanija, slomljenog srca i emocionalno ispražnjena. Bez onoga na koga sam navikla da se oslonim i koji bi bio tu da pomogne i ponudi mi rame za plakanje, snagu da preguram ove izazove, za koje kažu da su najteži u životu. Bez onoga ko bi samim svojim prisustvom pružio podršku i motivaciju, samopouzdanje koje mi je potrebno da prebrodim ovo i mnogo više. Ipak, sama sam, oči u oči sa svojom najgorom noćnom morom. Onom iz koje pokušavam da se probudim skoro 2 meseca.

Gubitak supruga je dubok, dublji od ičega što mogu da zamislim. Jedinstven i razarajuć. Za većinu nas koji smo imali nesreću da ga doživimo, mnogo je gori od bilo kog drugog gubitka i može se porediti sa smrću samo nas samih. 

Kada ste poslednji put uradili nešto po prvi put?

Zvuči mračno, ali ne mislim na to što sam postala udovica (kako grozna reč, baj d vej, možda zato što sve udovice koje znam imaju minimum sedamdesetak godina i čitav život iza sebe), već na nešto manje drastično, svakodnevnije. Nekoliko dana pre nego što se sve izdešavalo, neko je tu rečenicu postavio kao status na fejsbuku i, sećam se, razmišljala sam kako se uvek može naći pregršt stvari, ako ne posmatrate samo one krupne. Ono što je usledilo mi je svom silinom utuvilo u glavu značenje reči ironija.

Sada, mesec i po dana kasnije, po prvi put sam uradila nešto što nikada pre nisam, kupila sam drvo. Pravo, pravcato, metar i po visoko drvo.

Biće zasađeno na groblju, da bi prkosilo svim onim sumornim tujama koje su tamo posađene i čame onako dosadno zelene. Jesam li pomenula da su mu cvetovi hot pink?

Uz malo sreće, izgledaće ovako nekako kada poraste; trenutno ima oko metar i po, i izgleda pomalo neugledno, kao i druge sadnice, pretpostavljam, jer životari u saksiji. Nadam se da će brzo rasti kada ga presadimo u zemlju  i da će na proleće imati ove divne cvetove. Muž se uvek izdvajao, ne samo visinom, već i karakterom, pa će to morati i sada, roze drvcetom, ali sigurna sam da bi mu se dopalo.

U pitanju je ukrasna jabuka, malus, ukoliko nekoga zanima latinski naziv. Meni se dopala ono šta simbolizuje - besmrtnost, lepotu, ponovno rađanje i mir.

Bila mi je zapravo, plan B. Najpre mi se dopao ukrasni glog, koji je potpuno crven, ali se maltene pred samu kupovinu potegla priča oko toga koliko je prikladno da na grobu raste glog, znate ono, vampiri, glogov kolac i sl. To me je nasmejalo, mislim da bi muž cenio ironiju i humor u toj situaciji.

Tih dana, dok smo intenzivno pretraživali internet u potrazi za lepim drvećem, dever i ja smo naišli na veliko drvo ukrasne jabuke u gradu. Prelepo, impozantno, a miris cvetova... predivan. I eto, sada sam je slučajno našla, na izložbi cveća u svojoj ulici. Da, namučila me je, saksija je teška kao tučak, bilo je 30 i kusur stepeni, ali sam se izborila sa njom nekako, i po prvi put u poslednje vreme sam se osetila kao da sam nešto postigla, osim ustajanja iz kreveta svakog jutra (što je takođe bio izazov, priznajem). Ponekad mi se čini da ovaj ''proces'' funkcioniše po principu ''korak napred, dva koraka nazad'', ali isto tako naučih da je to okej  i da je svaka postignuta stvar ipak mala pobeda, nebitno koliko sitna bila. Ovih dana i to je dovoljno.

Njušnite, ako imate priliku, predivno je.

Post scriptum

Иако сам помислила да више ниједна писана реч из мене неће изаћи, јутрос сам се пробудила са жељом да се против тога борим. Не могу да пишем овде, овде су одложене све моје лепе успомене и не желим да их испрљам тугом и страховима, па сам зато направила нови блог.

Не мислим да ће то ново поглавље у мојој блогерској ''каријери'' бити мрачно и тмурно, можда само мрвицу, али такви нисмо били ни муж ни ја, па се надам да моје писање неће скренути у том правцу. Муж то не би волео. Више желим да са вама поделим ситне кораке којима сваког дана покушавам да изградим своје биће и живот из рушевина у које су се претворили, можда посегнем и за хумором, никада се не зна.

Зато, следи увод у нови живот.

http://uvodunovizivot.blogspot.com/

Svaki početak je težak, a ovaj potpuno hardkor

Pojma nemam kako će ovo funkcionisati i da li će uopšte funkcionisati. Moja želja za pisanjem nije nestala kada sam izgubila sve što je važno, ali ne bih želela pretvorim ovaj blog u seriju pretužnih pisama onome ko ne može da ih pročita. Ipak, pretpostavljam da će se to provlačiti između još neispisanih redova. Mogla bih svoju potrebu za pisanjem izraziti i na old skul način, pomoću papira i olovke, ali M. je bio zaluđenik za tehnologiju, sve što je novo i inovativno, pa je, ako se tako posmatra, ovaj blog najlogičnije rešenje; možda je deo njegove energije zauvek spojen sa sajberspejsom, ne bi me čudilo da je tako, ipak mu je kompjuter bio jedna od 5 omiljenih stvari, posle mene, porodice, nutele i kafe. Volim da mislim da će moći ovo da pročita, gde god bio. On je takav da ne zaslužuje ništa manje od najlepšeg i najboljeg, sa fenomenalnim internet protokom.

Prošlo je tek četrdesetak dana otkako je otišao (ne zamerite, još uvek ne mogu da napišem reč na u.) i vrlo je moguće da je prerano za ovakve poduhvate, ali, očajnički mi treba ventil, osećam se kao ekspres-lonac, koji će eksplodirati svakog trenutka... uglavnom zato što nemam vreću za boks, sparing partnera, nedođiju da se izvrištim ili gluvu sobu. Dok temperatura vode ne poraste dovoljno da mogu da se zagnjurim i poplašim sve račiće, ribice i zmijice koje obitavaju u slatkovodnim dubinama jezera jednim neljudskim krikom, ovo će morati da posluži.

Unapred napominjem da će ovde verovatno biti i patetike i nepovezanih rečenica, rana je isuviše sveža, a misli previše zbrkane, ali drž'te se, možda se ovo pretvori u nešto vredno čitanja. Možda.