Ne mogu za sebe da kažem da sam najpristupačnija osoba na svetu; suzdržana sam i stidljiva, ne pričam mnogo prilikom prvog upoznavanja i ostavljam utisak rezervisanosti (to kažu kad im je glupo da priznaju da delujem kao uobražena krava). Genetika me je zavrnula kada je reč o vreloj balkanskoj krvi, što i nije tako čudno, jer sam nastala odovud i odonud, od predaka sa severa i juga Evrope, kao genetski pačvork. Pomijica, kako je muž imao običaj da kaže. Nije ni on bio bolji, sa bar 4-5 naroda u svom porodičnom stablu, od domaćih, do Engleza, mada na njega taj ''hladni'' mentalitet ni najmanje nije ostavio traga, te je on najsrdačnije i najdruželjubivije biće koje sam ikada upoznala. Pravo je čudo da smo se upoznali i zavoleli, a možda i nije, ako verujete u onu staru, da se suprotnosti privlače.
Nisam ja tako bodljikava, ovaj kaktus na slici možda me najbolje opisuje. Delujem bockavo i preteće, a ispod sam zapravo meka, možda i previše. Ipak, to znaju samo oni koji su se ohrabrili da priđu i rizikovali poneki ubod.
Zato što sam takva, ne umem da izrazim svoja osećanja, ne umem da se radujem glasno, ne umem tako ni da patim. Valjda zbog toga ljudi misle da sam strašno jaka, da me boli manje nego druge ili da neke stvari mnogo bolje podnosim nego prosečan, toplokrvni homo sapiens. Nisam natprosečna, osim možda po visini, broju cipela i svemu što uz mojih 180 i kusur centimetara ide, što navodi na zaključak da sam ista kao i svi, obična žena, sa bubicama i manama, vrlinama i običnim, najobičnijim, lomljenim, pa lepljenim srcem.
Ove dane, koji me dele od 365 dana od kada je on otišao (smešno, zar ne, kao da je otišao do prodavnice, ali nemam adekvatnu reč, nije nestao, nije se ni izgubio, a ona na ''u'' mi se ne sviđa) podnosim... pa, loše.
Nisam ja tako bodljikava, ovaj kaktus na slici možda me najbolje opisuje. Delujem bockavo i preteće, a ispod sam zapravo meka, možda i previše. Ipak, to znaju samo oni koji su se ohrabrili da priđu i rizikovali poneki ubod.
Zato što sam takva, ne umem da izrazim svoja osećanja, ne umem da se radujem glasno, ne umem tako ni da patim. Valjda zbog toga ljudi misle da sam strašno jaka, da me boli manje nego druge ili da neke stvari mnogo bolje podnosim nego prosečan, toplokrvni homo sapiens. Nisam natprosečna, osim možda po visini, broju cipela i svemu što uz mojih 180 i kusur centimetara ide, što navodi na zaključak da sam ista kao i svi, obična žena, sa bubicama i manama, vrlinama i običnim, najobičnijim, lomljenim, pa lepljenim srcem.
Ove dane, koji me dele od 365 dana od kada je on otišao (smešno, zar ne, kao da je otišao do prodavnice, ali nemam adekvatnu reč, nije nestao, nije se ni izgubio, a ona na ''u'' mi se ne sviđa) podnosim... pa, loše.
Eto, rekla sam. Dobro svakako nije, to je logično i posve razumljivo, ali ne znam jesam li ikada to zapravo priznala, osim zaista, zaista bliskim osobama, a možda ni njima. Ljudi su nastavili sa svojim životima, imaju svoje poslove, klince, muževe, momke, devojke. Svet nije prestao da se okreće samo zato što muž jutrom više ne trupka po našem stanu koracima stegosaurusa, ili zato što sam ja poželela da se zavučem pod tepih i nestanem, kao neka zalutala buba. Prošla je nova godina, proleće je ponovo stiglo, sunce svakoga jutra izađe i uveče zađe. Takve supermoći ne posedujem, a i nisam sebično govedo, da svima upropastim doživljaj, samo zato što se ja ne zabavljam. Baš zato je i teško reći nekome, jer, realno, prilično je heavy. Svi imaju svoje probleme, a oni blesavo srećni, ušuškani u neku iskrivljenu realnost (lucky bastards!)... kako da im sednem zavrat pričom kako sam jutros bila ubeđena da sam osetila njegovu toplu ruku pored sebe u krevetu, onda shvatila da je to punjač za laptop, pa provela jutro kapajući (kapljući? Whatever!) suze u šolju Earl Grey-a, dok sam rešavala kviz ''Koja si Diznijeva princeza''. Kako pitati nekoga za savet šta je najbolje uraditi sa njegovim stvarima, koje stoje netaknute skoro godinu dana, uredno složene u njegovom ormaru, jer ja nemam petlju da ga otvorim i odlučim sama. Kako nekome opisati da je ceo ovaj proces tugovanja kao mentalna bolest, manijakalno depresivno stanje, gde se čas cerekaš mračnoj fori na internetu, a onda padaš u očaj jer izlazi nova Lego igrica, a muž neće moći da je igra dan i noć i terati me da čekam red za kompjuter na kome su mi bitni fajlovi, jer mora da završi nivo. Sat vremena kasnije u kafiću sa prijateljicama ćaskaš o svemu i svačemu, smeješ se i prividno si sasvim normalan, pa dok po povratku kući zveckaš ključevima i pevušiš pesmicu koja ti se slučajno našla u glavi, strefi te saznanje da te iza vrata ne čeka niko osim mačke i papagaja. Nema jedne patike u predsoblju, a druge u dnevnoj sobi, pojačanog tv-a i mirisa kafe, musave šoljice ostavljene na stolu sa jednim gutljajem viška, zveckanja i lupanja u kuhinji u potrazi za nečim slatkim, dugih koraka do mene i glasnih poljubaca i zagrljaja jer sam možda kupila neku čokoladicu dok sam bila napolju, a i jer sam nedostajala.
Koliko je stvari u jednom danu koje me rastuže jer fale, toliko je stvari u tom istom danu koje me nasmeju kada ih se setim, a imaju veze sa njim; to su tako male stvari, na koje uglavnom i ne obraćamo pažnju dok je sve sjajno i bajno. Idemo kroz život blaženo nesvesni događaja koji nam mogu izvući tepih pod nogama i divno je što je tako, to su čiste, neuprljane uspomene nekog davno odsanjanog života, kada je sve bilo lepo, kada sam i ja bila drukčija. Pomalo je kao da gledam film, skoro da ne mogu da verujem da sam to ja i da je to on, da smo to mi i da smo zaista postojali. Da je pre samo godinu dana moglo biti tako divno. Eto koliko dugo je loše, da jedva mogu da poverujem da je nekada bilo dobro.
Zbog takvih hiljadu misli i hiljadu uspomena i hiljadu briga ne pričam ljudima kako mi je, većina ionako pita po defaultu, očekujući potvrdan odgovor, pokajali bi se kada bih rekla iskreno. Da li bi to uopšte donelo nešto dobro? Njih bi podsetilo na mogućnost da se u sekundi svet obrne naglavačke i koliko je njihov balon sreće nestabilan i može pući svakog trenutka. Niko ne želi da razmišlja o tome. Ne želim ni ja. Bedak je nekome biti podsetnik na to. Udovice u Indiji se smatraju baksuznim, donosiocima nesreće, pretpostavljam baš zbog ovoga što sam pomenula. Džaba objašnjavati i uveravati nekoga da nije zarazno, taj osećaj se uvlači u sve pukotine misli, strašna, prestrašna pomisao, o smrti.
I kako ne razviti poneku bodlju posle svega, čak iako ste prethodno bili meki kao perjani jastuk, meni dođe kao logičan sled događaja, iako ja sama nisam takva. Ja sam bila i ostala kaktus, samo su mi bodlje sada gušće i duže, usled mnogih razočaranja prethodne godine, čak i ona mesta, koja su ogolela jer sam godinama bila razmažena zagrljajima, poljupcima, razumevanjem i pažnjom. Čak i najistrajniji, hardcore kaktusi ne mogu da istrpe takvu ''torturu''. Prošlo je tačno godinu dana od poslednjeg pravog zagrljaja koji sam dobila, godinu dana otkako me je neko držao za ruku, dodirnuo, češkao i proći će verovatno još mnogo, mnogo više, ali učim da živim sa tim. Kao neko ostrvce u moru, bez dodira sa kopnom, sa dve divlje zverčice i wifi pristupom.
Koliko je stvari u jednom danu koje me rastuže jer fale, toliko je stvari u tom istom danu koje me nasmeju kada ih se setim, a imaju veze sa njim; to su tako male stvari, na koje uglavnom i ne obraćamo pažnju dok je sve sjajno i bajno. Idemo kroz život blaženo nesvesni događaja koji nam mogu izvući tepih pod nogama i divno je što je tako, to su čiste, neuprljane uspomene nekog davno odsanjanog života, kada je sve bilo lepo, kada sam i ja bila drukčija. Pomalo je kao da gledam film, skoro da ne mogu da verujem da sam to ja i da je to on, da smo to mi i da smo zaista postojali. Da je pre samo godinu dana moglo biti tako divno. Eto koliko dugo je loše, da jedva mogu da poverujem da je nekada bilo dobro.
Zbog takvih hiljadu misli i hiljadu uspomena i hiljadu briga ne pričam ljudima kako mi je, većina ionako pita po defaultu, očekujući potvrdan odgovor, pokajali bi se kada bih rekla iskreno. Da li bi to uopšte donelo nešto dobro? Njih bi podsetilo na mogućnost da se u sekundi svet obrne naglavačke i koliko je njihov balon sreće nestabilan i može pući svakog trenutka. Niko ne želi da razmišlja o tome. Ne želim ni ja. Bedak je nekome biti podsetnik na to. Udovice u Indiji se smatraju baksuznim, donosiocima nesreće, pretpostavljam baš zbog ovoga što sam pomenula. Džaba objašnjavati i uveravati nekoga da nije zarazno, taj osećaj se uvlači u sve pukotine misli, strašna, prestrašna pomisao, o smrti.
I kako ne razviti poneku bodlju posle svega, čak iako ste prethodno bili meki kao perjani jastuk, meni dođe kao logičan sled događaja, iako ja sama nisam takva. Ja sam bila i ostala kaktus, samo su mi bodlje sada gušće i duže, usled mnogih razočaranja prethodne godine, čak i ona mesta, koja su ogolela jer sam godinama bila razmažena zagrljajima, poljupcima, razumevanjem i pažnjom. Čak i najistrajniji, hardcore kaktusi ne mogu da istrpe takvu ''torturu''. Prošlo je tačno godinu dana od poslednjeg pravog zagrljaja koji sam dobila, godinu dana otkako me je neko držao za ruku, dodirnuo, češkao i proći će verovatno još mnogo, mnogo više, ali učim da živim sa tim. Kao neko ostrvce u moru, bez dodira sa kopnom, sa dve divlje zverčice i wifi pristupom.
Deluje usamljenički, a? Još nisam došla dotle da napravim Vilsona od lopte, kao Tom Henks, verovatno i neću, jer sam okružena ljudima, samo sam od njih odvojena nekim nevidljivim zidom. Sa njima, a opet izdvojena, jer sam special snowflake, i nažalost, nemam nikoga u sličnoj situaciji s kim bih mogla da se identifikujem i razumem. Zato je tu internet i neki dobri ljudi koji mi pomažu i više nego što misle, blog, gde mogu da se ispucam kad mi dođe i besmisleni kvizovi da zaslade gorčinu novog dana. Moglo je i gore.
