Jep, citiram Bijelo Dugme. Eto, baš hoću (wink, wink, get it?). Već duže vreme hoću da olakšam dušu na ovu temu, jer me već mesecima pritiska, tako da, kad mi već stoji na pameti, što da ne stoji ovde, besmrtna u sajberspejsu.
U školi su nas terali da pišemo sastav na temu ''Prijatelj se u nevolji poznaje'', a mi smo, mudri i bogati životnim iskustvom lupetali po sistemu ''daj šta daš'', samo da popunimo stranu i po velike sveske, koliki je bio minimum. Šta možeš da znaš u tom periodu, kada ti je najveća muka nenajavljeni kontrolni iz matematike, uostalom.
E, pa u ovakvim situacijama itekako saznaš. Kada ti se u sekundi izmakne otirač ispod nogu, i ceo život obrne naglavačke. Juče sam bila nečija supruga, sa planovima za budućnost, danas sam... šta sam danas? Ne dopada mi se etiketa ''udovica'', valjda jer nemam 70 godina i igle za štrikanje na gotovs, a opet, nisam ni ''raspuštenica'' (baj d vej, kako je to tek grozan izraz), pa ni ''devojka''. Ugh. Možda je i bolje što sam nesnađena, nekako shvatam da je većina ljudi u tom problemu, a i kažu da nije lepo etiketirati ih, pa sam onda zadovoljna ako mogu da prođem bez toga. Da se definišem kao nerd, cat lady, ljubitelj serija i epske fantastike? I'm cool with that.
Da se vratim na temu - prijatelji. Nakon 6 meseci staža u ovoj novoj (neetiketiranoj) ulozi, u suštini shvatiš kome je stalo do tebe, a ko reč udovica čita kao gubavac (kao u onom crtaću: ''B-e-n-z-i-n = voda''). Da li zbog suočavanja sa sopstvenom smrtnošću ili činjenicom da je u životu sve moguće, ili jednostavno misle da lelujam po stanu sa crnim velom preko lica, u krinolini, prekrivena paučinom i razgovaram samo o mračnim temama, pokorivši se potpuno svojoj goth prirodi. Ne znam. Ovo poslednje svakako nije istina. Leto je bilo poprilično berićetno, ispunjeno izlascima, koncertima, putovanjima i letovanjem. Trudila sam se da se ne zavučem u kućicu kao puž i čekam da sve prođe, jer, budimo realni, neće da prođe. Muž me je naučio da ne treba da zabijam glavu u pesak, pa ako sam išta naučila od tog mudrog blesana, to je da je najbolji način da problem rešiš upravo taj da se sa njime suočiš, ili rečima Roberta Frosta: ''The best way out is always through.''.
I tako ja reših da se stoički pozabavim ljudima, njihovim postupcima ili nedostatkom postupaka (kako drukčije opisati polugodišnje ignorisanje pojedinih ljudi koje sam smatrala prijateljima). Za početak, jer, ipak je ovo XXI vek, čistka sa fejsa, dabome. Onda jednostavno odstraniš sve što ti škodi iz svog života i okružiš se onime što ti prija, a u mom slučaju su to prijatelji, poznanici, porodica. I odjednom se vidi svetlo na kraju tunela. Naravno da to ne rešava sve, ne verujem da će neke stvari ikada prestati da bole, ali osećam se bolje, da li je to plus faza ili olakšanje, nebitno je. Akcenat je na ovom ''bolje''.
Proteklih nedelju-dve sam se opustila i provodila zaista divno, igrala kinect kuglanje sa cool ekipom, pila pivce sa dobrom prijateljicom, doživela da me petomesečno kumče zarazi prehladom (poklonu se u zube ne gleda?) i, uz malo sreće i dobru organizaciju, čeka me prijatan vikend uz igranje role playing game zvane ''Mafija'', koja je ultra zabavna i, ma koliko to banalno bilo, čini me srećnom. Naravno da je to najviše zahvaljujući ljudima sa kojima igram, but it's so damn cool!
Takođe, počela je nova sezona Downton Abbey i QI, te najzad mogu da uživam u posh šoljici čaja, pod ćebencetom, praveći se da je ona kiša napolju, zapravo engleska. A girl can dream.
Da rezimiram, imam divne prijatelje, neke nove, neke stare (neke sa kojima sam se tukla u vrtiću, ali uspeli smo da pređemo preko toga), koji su ovih 6 meseci učinili ne samo izdržljivim, već i prijatnim, usuđujem se reći. Nadam se samo da će i zima proteći u sličnom ritmu, pa makar to značilo i kafenisanje preko skajpa, jer nas mrzi da izađemo na minus, razgovore u sitne sate, jer nam se ne spava ili evociranje uspomena na pre 10-ak godina, dok se gurkamo sa podmlatkom na koncertu benda za kojim smo vriskali kao tinejdžeri u voljenom klubu gde izlazimo. Eto, nije mnogo, m?
