23/03/2013

Епилог



Када сам почињала овај блог, планирала сам га као наставак описа живота једне девојке која се успешно изборила за своју свадбу из снова, почетак живота са својим мужем, описивање свих згода и незгода које нас чекају на заједничком путу ка седењу на клупици испред куће, седи и стари, док се унучићи играју око нас, а ми вероватно играмо игрице на неком футуристичком таблету, 'cause let's face it, we're that cool.

Осим што нисмо. Јер нас више нема.

Моја љубав, мој хани, мој буби, особа због које сам почела да користим слаткоречиве надимке, мој покретач, моја снага, мој ослонац у животу је умро. Тек тако. У једном тренутку се шалио на послу, већ тренутак касније га није било. Срушио се и нестао... отприлике као и наш живот.

Не постоје речи којима бих могла да опишем шта тренутно осећам, јер осећам све и ништа, превише је филмски и превише стварно. Не осећам да није ту, али знам да није ту, знам да неће доћи и знам да више никада неће да ме нервира остављањем марамица у џеповима, које ми покваре целу туру опраног веша... шта бих сад дала за једну марамицу у веш машини... за чараше поред кревета и шољу кафе са 2-3 остављена гутљаја. Њу и имам... донели су ми његову шољу са посла... са мало кафе унутра, као и увек. Silly шоља са натписом ''Honey badger don't care"...

Пре само 24 часа је мирно спавао поред мене, сећам се сваког момента јер ми је било вруће... а сада... сада лежим на својој половини кревета, јер сам његову затрпала његовим омиљеним стварима, надајући се да ћу лакше заспати... али све мирише на ј.... ленор, више него на њега... ни то више немам...

Осећам се као Дори, рибица са слабим памћењем из филма ''У потрази за Немом'', која на сваких неколико минута заборавља шта се догодило... тако и ја... смирим се на тренутак, а онда схватим да неће ући у собу... да неће доћи с посла... да ме неће пратити са гитаром по кући и певати песмице које о мени смишља.

Његов глас, његов поглед... све је отишло... ничега није било када сам га видела у болници... само тело које је некада била моја особа... мој партнер, мој најбољи пријатељ.

Сада на десној руци имам две бурме... и када на тренутак заборавим шта се десило, па се сетим... зажмурим и чврсто пожелим да ми је на руци једна бурма, моја... јер би то значило да је све ово ружан, ружан сан... и увек су две.

Не видим разлог, не видим поенту да наставим са писањем овог блога, увек је он био тај који ми је говорио: ''Пиши! Написаћеш књигу једног дана.'' Волео је и да га чита, увек је био први...

Ово је први пост који нећемо читати заједно... ионако по први... и последњи пут у њему нема ничега смешног... само сузе и тишина.

Мој свет је стао, не знам како ћу даље, не знам шта ће бити, знам само да није смело овако, ако је ико заслужио да буде срећан, да му се остваре највеће жеље... да има бебе, да оде у Шпанију... да усвоји куцу... замени матору вектру новим аутом... он је... али га нема.

Никада нисам желела да будем патетична, иако осећам да бих до сутра могла овако да пишем о њему... знам да нема поенте... нема сврхе. Овај блог никада није био томе намењен... требало је да буде замењен блогом Новопечена мама, а не новопечена удовица.

И зато је крај. Крај његовог живота, крај мог живота и крај овог блога.

Љубави моја, буби... надам се да овог јутра пијуцкаш кафу са Миланом Младеновићем и Куртом Кобејном и да је гитара коју свираш kick ass, а не са искривљеним вратом као ова... која ме гледа из угла собе...

све бих дала да ми опет засвираш "More than words"... овога пута ми не би било глупо да певам... глупо је само све остало. Глупо и нељубазно, како смо се шалили између себе.

Љубави, нисмо имали довољно времена...




11/03/2013

Како нашминкати блог







Не, овога пута није у питању (анти)козметички пост, само дотеривање мог кутка у сајберспејсу, да се не уплашите. Јесте, пада киша, можда сам јуче избаксузирала причом о лепом времену, па сада Ђоле Пролеће забушава, али нисам поново запала у женскасту фазу. Могу ли ја, као жена да имам женскасту страну, уопште, или су све женскасте на свој начин? Мало поподневне филозофије не шкоди.

Знате ли колико је тешко наћи баш, баш одговарајуће ''оделце'' за блог? Могуће је да је некоме свеједно и оне теме/позадине које Блогер нуди им сасвим одговарају, али не и мени. 

Два дана пре него што сам написала прошли текст сам почела да тражим нешто чиме бих могла да освежим изглед и манем се оне зимске теме коју сам поставила још почетком децембра. 

У налету еуфорије што је март замирисао на пролеће, сунце огрејало, а птичице запевале, решила сам да су ми потребне веселије боје, цвеће, лептирићи, па сам се дала у потрагу за нечим што би ми се допало. Прве две станице, као и обично, биле су thecutestblogontheblock и shabbyblogs. На оба је огроман избор прелепих детаља, банера, позадина... али ми се ништа није уклапало, нешто ми је недостајало кад год бих поставила неку и једноставно то није било то


Наравно, заинатила сам се и испекла занат прављења оригиналних позадина за блог, што и није нека мудрост, уколико имате маште и основно знање рада у фотошопу. Само ме је једна ситница спречавала да се упустим у серијску производњу мојих vintage маштарија - лења сам, мрзи ме, дрма ме ПМС и боле ме леђа када дуго седим за компјутером... а нема ни чоколаде, кме.


И тако, док сам кукала у себи због несташице слаткиша у кући брачног пара X (мужа и мене, са дозом мистерије, отуда икс, да не помислите да је у питању х као  хермелин, хрт или хоботница, мада би било занимљиво презивати се Хоботничић), неколико кликова мишем даље ме је одвело на овај блог



Каквих блага тамо има! Тета (мислим да ми не би замерила, ипак јој у профилу пише да је мама и бака) *itKuPiLLi* је финска дизајнерка која живи и ради у Лос Анђелесу, има неколико блогова са потпуно фасцинантним стварчицама и не знам како бих описала њен стил осим неартикулисаним звуцима одушевљења - Уууу! Аааа! Ваууу! - а тако је и било када сам копала по њеном сајту, као дете када открије стару шкрињу на тавану.
Одмах сам нашла једну која ми се допада и из retro стила прешла у full vintage. Једини проблем на који сам наишла је што су позадине премале за мој омалени монитор од 23 инча и са стране ми остане празно. Проблем сам решила у фотошопу, али на лаптопу и мониторима од 15-ак инча се тај део и не види, па мислим да многи неће морати да их дорађују... уколико ипак морате, ево шаблона који можете скинути и у фотошопу само попунити оно што недостаје, знате већ, сец, сец, леп, обрни, окрени и готово. Copy/Paste је још једном спасао ствар. Ево шаблона (клик). Када додајете позадину, слику додајте на Imageshack и директан линк копирајте уместо натписа "link do vase slike" у следећем коду:

<style type="text/css">
body {background-image: url("link do vase slike"); background-position: center; background-repeat: no-repeat; background-attachment: fixed; }
</style>
<div id="tag" style="position:absolute; left:0px; top:30px; z-index:50; width:150px; height:45px;">
<a href="http://blo64rt.blogspot.com/" target="_blank">
<img border="0" src="http://lh4.ggpht.com/_YepnTrx-v5c/Sax5JMdDJ3I/AAAAAAAABO8/BMJtiWz7hvA/free%20backgrounds%20logo.png"/>
</a></div>

Напомињем да је шаблон за блог са два ступца. Уколико се заинатим и направим неке позадине, направићу их у различитим величинама... да ли је време за нови изазов? Одавно нисам себи задала неки...

До следећег читања, по мање кишовитом и сивом времену, 

Новопечена домаћица

П.С. Муж каже да ми даје још годину-две форе да будем новопечена и да онда морам да променим назив блога у бар средњепечена домаћица. Да, драги... ;)

10/03/2013

Март и друге неповезане мисли





Већ је опште позната чињеница да не пишем редовно и често и нећу више смишљати оправдања за себе нити обећавати нешто што, очигледно, не могу да испуним. Ипак, макар и после месец дана паузе, увек ћу се враћати своме блогу, а ако икада престанем да пишем (пу, пу, далеко било), то ће бити само зато што ћу се пребацити на неки други формат - то је моја маштарија о животу успешног, и што је још важније, filthy rich писца.

Протеклих 30-ак дана сам патила од Хенкмудијевог синдрома (звучи озбиљно када се тако напише, зар не?), само без алкохола, кокаина и сличних опијата, ноћног живота у Лос Анђелесу и неморалних жена. Да упростим, за оне који не гледају Californication, имала сам креативну блокаду. Није да ми се није писало, али нисам могла да саставим просту реченицу, а да она звучи пристојно и иоле занимљиво. Можда је тмурно фебруарско време утицало на мене, почела сам чудно да се понашам, да желим нове ципеле, купујем шминку и разматрала идеју да напишем козметички пост.

Жено, 99% времена проводиш у патикама, шминкаш се само када идеш у град (а то није често код couch potato особа, тј. мене), а шопинг те заинтересује само када нађеш сајт преко кога нешто можеш да наручиш online, какав козмезички пост те је спопао?!

Ово горе би требало да буде покушај дочаравања онога што ми подсвест каже, али се бојим да исувише подсећа на случај ''50 shades of Grey'', и ону грозоморну подсвест која игра меренге и носи мачкасте наочаре, or something, и боље што не знате. Поента је - сумњам да би икога занимало како ми је жао да дам више од 200 динара за лак за нокте, јер ће се ионако окаменити пре него што га потрошим (даа, чула сам да постоји разређивач за лак за нокте, на све су мислили, само да би нас омађијали лаковима од 'иљаду динара) или ће ми у процесу трошења једноставно досадити. Исто је и са шминком. Hi end козметика је узела маха на козметичким блоговима које пратим, и то је скроз океј, схватам да је истинитим љубитељима и познаваоцима те тематике то важно, али, није то за мене. Имам и имала сам скупе комаде и, искрено, не видим неку разлику.

Никада ми није био потребан пудер или сенка који ће трајати 12 сати, забога, чак и да изађем у град, вратићу се за максимално 3-4 (ретко издржим дуже, назовите то клетвом интроверта), а није ми фрка да поново намажем кармин, уколико га поједем (или на који год начин он мистериозно нестаје са усана), мада постоји и онај фини, дуготрајни руж, који би ми трајао вероватно до наредног Божића, да га не састружем са себе пре спавања. Аха, буквално тако, ништа га друго не би одвојило од мене. Overly attached lipstick, захваљујући Ксенији, наравно, она је добављач интересантних стварчица из земље јаворовог сирупа и карлинга.

Када сам се припремала за своје венчање и чврсто решила да се упустим у авантуру шминкања саме себе за тај дан, ишчитала сам читаве томове информација на Ана форуму и разним блоговима, била изненађена комплексношћу читавог поступка и мистериозних елемената попут хајлајтера, фиксатора, марамица за блотинг. Од моје шеснаесте године, када ме је шминкање заправо занимало, али је било невероватно просто - пудер, сенка, маскара, кармин и  ћао, до сада, ствари су се очигледно промениле и закомпликовале. Направише читаву науку.

Не хејтујем (видите ме, користим младалачки сленг к'о матора), заиста, понављам, то је супер за оне које све то интересује, али за мене представља мучење. Не мрзим да се шминкам, често се догађало да ми тај процес буде интересантнији од самог изласка, али ми се чини да је за мене онај basic пакет информација довољан. И увек су ми говорили да се лепо шминкам, што приписујем таленту за сликање и мирној руци. Као клинка, када сам пролазила кроз goth фазу, поносно сам се мацкала црвеном сенком и црним кармином. Сећам се да сам мислила да изгледам фантастично, нажалост немам слику да то потврдим из ове перспективе, а можда је и боље што је тако.

Претпостављам да је ствар у томе што сам помало шкрта и жао ми је када помислим како ми се гомила козметике квари из секунде у секунду, а тако је мало користим. Штета што је не продају у различитим количинама, знате већ, S, M, L, XL, сваком своје. Знам да постоје мини бочице лакова, али се не сећам да сам то виђала код шминке. Можда и постоји, шта ја знам, ја сам скромна, оперисана-од-шминке-и-моде блогерка. Удала сам се у старкама, мислим да је то довољно да схватите о чему говорим.

Управо сам, бацивши поглед на почетак овог текста, схватила да сам намеравала да пишем о нечему сасвим десетом, чак сам и слику ставила, да представља писаније о лепом времену и природи која се буди; освануо је сунчани март, птичице певају... али авај, понекада ме мисли одвуку на сасвим другу страну. Deal with it. Ала сам опаснa, саму себе понекад изненадим! ;)

Најважније је да је креативна блокада разбијена, морам признати да ми је недостајало све ово...